Из Дневника о неизрецивом Су Танасковић
____________________________________________
…..Možda je to ipak bio ushićen drhtaj jova i vrba pred osećajem otkovenja prisustva njegove još neuhvaćene lepote. Prisagle se i nadvile nad vodenim okom ne bi li bar odblesak lepote uhvatile za trenutak. A tamo, na blagoj ustalasanosti površine samo slika njihovih tela i zelenih haljina. Onaj osećaj je duboko pod vodom zelenog oka Peka i zato su se toliko nadvile kao da bi zaronile u njegove tajne dubina. Kao da grle reku i u zagrljaju iskazuju čežnju svog bića da ga spoje sa onom koja im život daje. One ne bi sebe mogle drugačije videti jer im Bog nije dao druge oči do reke i neba kako bi same sebe ispisale u godovima svojih tela. Za trenutak je zatalasao povšinu zelenkastog oka reke i one videše same sebe, drhtaj lepote što im tela obavija, svoje uznemirene ruke koje pokušavaju osetiti dodir. A možda se skrio u osmeh reke koja namiguje svojim zelenim okom, zahvalna što kroz prste zrelih jova i vrba vidi letnje sunce i uzvraća lepotom titraja date joj darove. Divlja priroda im je podelila posebne darove na rođenju, još u klici prasemena koju je taj duh posejao duž Peka. Ponekad proleti nemarno zviždući, tek toliko da nam vrati sećanje na san veći od svakog poimanja našeg razuma. Negde gde oblik suštine i vode i jova i vrba i neba i sunca, šapuće priču o nezadrživosti toka života. Ni reka, ni drveće, ni nebo, ni mi sami više nikada nećemo biti isti. Samo slika ovog trenutka ostaje zapisana u prostorima snova, i odjekuje kao eho zvižda jednog nečujnog duha, kao san koji je neprolazan.
Извор: Видети више: http://sazvucja.blogspot.com/2012/08/zvizd-necujnog-duha.html
ЛеЗ 0003622
МАРТ-СЕПТЕМБАР, 2023. 