Трагична српска новија историја, или о Гордани Бајлони

(ПОДСТИЦАЈНА ГРАЂА; СВЕДОЧАНСТВА)

___________________________________

Srbija planira da vrati imanja što je opljačkala od naroda

Sep 19, 2011

Marko Lopušina | Naslednici prvih srpskih industrijalaca i trgovaca očekuju da im budu vraćena zdanja u centru Beograda, Novog Sada i Niša, imanja u Mačvi, elektrana na Kosmetu, najveće srpske fabrike i hoteli i da postanu novi srpski kapitalisti.

Javna rasprava o Zakonu o restituciji koja je u toku oživela je uverenje naslednika velikih nacionalizovanih poseda, da će im imovina njihovih predaka uskoro biti vraćena. Većina naslednika očekuje povratak imovine u naturi i planira nastavak poslova svojih bogatih predaka.

– Kada mi država vrati plac pradede Vlade Mitića na Slaviji, gde je udario temelje prve srpske robne kuće, pokušala bih da sa investitorima sagradim taj objekat i ostvarim njegov san – poverila nam se Marija Nikolić, praunuka jednog od najvećih srpskih trgovaca.

Vlada Mitić se kao trgovac doselio u Beograd iz Užica i zakupio kuću u Knez Mihailovoj ulici, koja je vremenom dobila narodno ime „Mitićeva robna kuća“, mada nije bila u vlasništvu porodice. Kako se Mitić bogatio, tako je ulagao u nekretnine. Ženi Leposavi je u miraz doneo zgradu sa 24 stana u Gospodar Jovanovoj, a kupio je i plac na Slaviji i udario temelje prve srpske robne kuće. Rat je sprečio njeno podizanje. Danas ovaj Mitićev plac sa oko 31.000 kvadrata vredi oko 16 miliona evra.

– Komunisti su 1945. mog pradedu Vladu Mitića, kao narodnog neprijatelja koji je „radio u vreme kada su Nemci bili u Beogradu“, osudili na godinu dana prisilnog rada i oduzeli mu svu imovinu. Ostao mu je samo  stan, u kome je živela porodica Mitić sa još dva „komunistička podstanara“. Mi naslednici očekujemo da nam se sva imovina vrati i da budemo biznismeni kao i naši preci – priča Marija Nikolić, inače, beogradski  trgovac.

Ovakve planove imaju naslednici i drugih nekada najbogatijih porodica u Srbiji, koje su svoj imetak stekli pre dolaska komunista na vlast…..

_____видети више: http://serbianna.com/srpski/archives/602

*

Bajlonijevi i komunisti
Ćerka čuvenog beogradskog predratnog poslovnog čoveka, to jest gazde Ignjata Bajlonija, to jest Gordana Bajloni govori u intervjuu novinarki Miri Adanji-Polak.

P.S. Najključnije na snimku je pitanje POLAKOVE : a što su vam komunisti sve oduzeli, zašto ste morali da bežite ???
Gordana odgovara: ništa, jedini greh moje familije i oca mi je to, što smo imali banku, kuće i fabriku „Teleoptik.
Šta danas reći: pa po komunstičkim merilima, danas minimum 100 hiljada ljudi u Srbiji ima imovinu veću no što ju je tada imao BAJLONI.

_____Извор: Neznanko

Видети више: http://youtu.be/i-k651e2txo

*

Главни град Португала био је 1941. стециште многих избеглица са Старог континента. Међу њима налазила се и велика југословенска дипломатска колонија
ат је у пролеће и лето 1941. године бројне југословенске дипломате, чиновнике, официре, министре, посланике, студенте, морнаре довео, чак до Лисабона – тамо где завршава копно и почиње вода без краја. Неки су долетели авионом, попут потпредседника краљевске владе Слободана Јовановића и Јурја Крњевића и њиховог колеге Милана Грола. Други су стигли посебним возом, попут стотињак југословенских дипломата и других грађана упућених из наших посланстава и конзулата из Италије, Албаније, Француске. Међу њима били су бивши краљевски посланик у Риму Бошко Христић и аташе за штампу посланства Милош Црњански са супругом.
Неки су пристигли морем, попут 150 морнара са трговачких бродова. Неки, додуше ретки, стигли су и сопственим аутомобилом, попут посланика из Мадрида, седамдесетогодишњег песника Јована Дучића, који би понеком пријатељу са поносом и сетом показивао свој угланцани, сјајни „бјуик” који је био присиљен да прода.
Били су на рубу Европе. Један од избеглица, дипломата М. Поповић забележио је своје прве утиске:
„После замраченог и поплашеног Рима, Југословенима, избеглицама из Италије, изгледало је, гледајући осветљени град, обиље света, вреву на улицама и огромне прекоокеанске бродове у пристаништу на реци Тежо, као да су дошли у обећану земљу”.
На обали океана, у тој „оази мира” у време када је сва Европа горела, покушавали су да сазнају шта се дешава тамо далеко, у отаџбини.
„Београду и нашем народу, зацрни сваких двадесет година”, записао је Црњански, „опет се налазим на путу, без куће и кућишта, без земље, без вести о толиким бићима које сам знао и волео, у Београду, који сад лежи порушен и попаљен.”

Преко света

Немачка муњевита офанзива од 6. априла 1941. за мање од две недеље разбила је југословенску војску и заузела земљу чија влада није показала ни вољу, ни способност, нити јединство потребно за одбрану. Али пред немачком најездом ни друге, много јаче и организованије војске нису могле знатно дуже да пружају отпор: пољска војска је Немцима одолевала мање од месец дана, а тек нешто дуже борила се велика француска армија.
Након само шест дана од напада Немци су ушли у Београд. У то време Влада Душана Симовића налазила се у Босни, на Палама, без вести и везе са већином војних команди. Два дана касније краљ Петар II и Симовић били су у Никшићу. Начелник врховне одбране Калафатовић добио је овлашћење од Симовића да преговара о предаји војске. Два лица која за то нико није овластио – генерал Радивој Јанковић и бивши министар спољних послова Александар Цинцар Марковић – потписали су 17. априла безусловну капитулацију која је ступила на снагу следећег дана. Хаотична југословенска одбрана свела се само на две ствари: на предају војске и на бекство краља и Владе из земље. Запамћен је резигнирани коментар потпредседника Владе С. Јовановића:
„Ала лудо изгубисмо царство!” Британски премијер Черчил изјавио је: „Несрећа се догодила на Балкану… Британска Влада неће признати распарчавање Југославије”.
Чланови владе су у три различите групе отишли ка Блиском истоку. Краљ и Симовић су преко Каира долетели у Јерусалим. Друга група је у исти град допутовала преко Крита, Александрије и Порт Саида. Најзад, трећа и највећа група повукла се заједно са британским снагама из Грчке. После извесног оклевања пред недоумицом да ли да се упуте за Лондон, Канаду или за САД, краљ, премијер, министар иностраних послова Нинчић и други важнији чланови Владе преко Лагоса и Лисабона стигли су 21. јуна у Лондон. Остали владини представници, чиновници и официри следили су их прелетевши, како који, и „пола света” – Грчку, Јерусалим, Картум, Кејптаун, Лагос.

Специјални воз 2002

Јуна 1941. године, Хитлеров и Мусолинијев пријатељ Франко признао је усташку НДХ. Посланик у Мадриду Дучић у депеши својој влади изнео је да то „представља солидарисање Шпаније са насилним распарчавањем наше државне територије”. Он је питао шта даље да ради износећи две могућности: да посланство уложи протест и да настави да ради или да буде затворено. Брзо је добио одговор који је садржао треће решење. Југословенска влада донела је одлуку да се посланство у Мадриду сведе на најмању меру односно да у њему остане само један нижи дипломата као отправник послова (Вишацки), а да Јован Дучић са осталим члановима посланства пређе у Португал, у коме је он такође био акредитован као „посланик на нерезиденцијалној основи”. За разлику од Шпаније, ни тада нити касније Португал није признао НДХ.

Југословенско посланство у Лисабону током целог рата било је једно од кључних места за прихват наших избеглица, за одржавање ваздушних и поморских веза Владе у избеглиштву, за обавештајни рад и друге важне послове.
Тако се Дучић ускоро у Лисабону придружио избеглим колегама из Италије које је претходно љубазно дочекао у Мадриду. Приликом проласка „специјалног воза” бр. 2002 који је провезао југословенске дипломате кроз Мадрид, „Дука” (Дучић) на станици се попео на степенице вагона и одатле неочекивано одржао говор који Црњански није заборавио:
„Вели, треба да знају и упамте с ким су путовали. А ако не знају он ће им рећи. Црњански, велики песник. Он им ставља у аманет да треба да га чувају, као зеницу ока”. Овај необични говор у славу песника у тренутку када никоме није било ни до песме ни до певања, неке је забавио а многе збунио. Шеф Црњанског, посланик Б. Христић, био је запрепашћен. Није му било познато високо мишљење које је „Дука” имао о песницима, укључујући пре свега самога себе:
„Одиста имају само два творца у свемиру, Бог и песник… Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узорка људског соја…”

____Извор: видети више: Лисабонске ратне приче/ Душко Лопандић ; Политикин забавник: http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/oaza-na-rubu

*

Gordana Bajloni – 24. maj 2008.

Subota, 14:15, Prvi program RTS-a

Bajlonijeva pijaca u Beogradu jedino je mesto koje podseća na ime poznate beogradske porodice Bajloni.

Poneko i prođe pored bezbroj njihovih kuća. Porodica je bila ugledna građanska, sa velikim brojem uglednih prijatelja širom sveta. Gordana Bajloni bila je obrazovana, lepa, bogata, drugačija…

Posle rata, čitava porodica se iselila i još po neko od Bajlonijevih živi u Beogradu, trudeći se da dođe do svog imanja.

Gordanu Bajloni srela sam u Lisabonu, gde je živela, a intervju je snimljen pod uslovom da bude prikazan tek nakon njene smrti.

Njeno kazivanje je značajno, jer, kako uvek kažu, istorija se ponavlja i sve je nakako uvek isto……

Извор: видети више: http://www.adanja-polak.com/l/emisije/ekskluzivno/gordana-bajloni-24-maj-2008/

*

ДРАЖУ ФИНАНСИРАЛИ НАЈБОГАТИЈИ СРБИ

Milomir Sajić (88), iz sela Dići pored Ljiga, lični šnajder generala Dragoljuba Mihailovića, koji je za vreme rata četničkom komandantu sašio tri odela i šest šajkača, tvrdi da je od 1941. do 1944. godine u više od 100 navrata maskiran u prosjaka, iz Beograda na Ravnu goru preneo preko 15 miliona ondašnjih dinara, koje su trgovci i poznati industrijalci poklonili Ravnogorskom pokretu!

Milomir Sajić raznosio novac četničkim komandantima

„Za organizaciju četničkog kongresa u selu Ba, Gordana Bajloni, ćerka poznatog beogradskog industrijalca, dala mi je na ruke četristo ‘iljada dinara. Pare sam na Ravnoj gori predao četničkom komandantu za Srbiju, generalu Miroslavu Trifunoviću. Novac su davali i drugi moćni ljudi tadašnjeg Beograda, a najizdašniji su bili industrijalci i trgovci“, priča Milomir.
Aca Pavlović, vlasnik fabrike keramičkih pločica u Skoplju, u nekoliko navrata davao je od pedeset do sto hiljada dinara. Svetislav Mitić, vlasnik fabrike svile u Zemunu, jednom prilikom je na Ravnu Goru poslao dvesta hiljada. Pare je četnicima slao i poznati beogradski gvožđar Milovan Gođevac, otkriva ovaj vitalni starac.

Donatore je po Beogradu pronalazio komandant Avalskog korpusa Saša Mihajlović, dok je Velisav Sajić, Milomirov stric, predratni vodoinstalater na dvoru, određen da pronađe kurira sposobnog da neopažen iz Beograda iznese dogovorene ogromne novčane priloge. Izbor je pao na Milomira, ne samo što mu je bio sinovac, već i zbog obuke koju je kod četničkog kapetana Mirka Lalatovića prošao sa odličnim uspehom.
„Kapetan Lalatović me je naučio kako da gledam u oči i da lažem. U Beograd sam dolazio preobučen u prosjaka, sa sviralom zadenutom za pojas. Putovao sam vozom od Kadine Luke ili Krivog Potoka u Beograd i obratno. Kad je rat započeo, još nisam imao 18 godina, ali se nisam plašio. Za kralja i otadžbinu sve bih uradio, a sve te silne pare preneo sam u ambulji, ciganjskoj torbi, okačenoj o rame“, hvali se Milomir.
Nekadašnji četnik iz Dića tvrdi da je novac prikupljen u Beogradu davao na ruke svim viđenijim četničkim vođama sa Ravne gore, koji su darodavcima za uzvrat izdavali uredne potvrde overene četničkim pečatom. ….

________Извор: видети више: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/137704/Drazu-finansirali-najbogatiji-Srbi

ЛеЗ 0003628

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: