(Преписано, три године доцније, са маргине Гасетове књижице, уз реченицу Мајмонидеса: Што се више напреже, разум све више тоне у неодлучност и све дубље увиђа, речено са пуним поштовањем, суштину Буридановог магарца која је у њему.)
… Читавог пролећа је бомбардована Југославија (Екс Југославија) и природно је да су се многи људи склонили у склоништа и да се смањио број путовања. Бомбе су разаарале мостове, путеве, аеродроме и железничке пруге. Путовао је из места у место само онај кога је гонила нека љута невоља…
Ја нисам могао да седим по вас дан у библиотеци и пишем – лутао сам великим атаром Мишљеновца пешке уздуж и попреко, у брда најчешће, не толико због опојног и горког мириса процветалих дивљих трешања колико због напуштених путева, салаша и бачија.
Није овај рат крив што су ти путеви нестали, украла их је кратка памет, илузионизам двадесетог века, диктатура епохе хокус- покуса; и доиста је сваки бусен, сваки шиб дивљих ружа, сваки забран или буквик, био затворен у себе, и окренут леђима свему осталом…
_________________________________
После више од дванаест редова, ове реченице заслужују не један коментар. Поготову последња реченица! Бомбардовање Србије је открило, поред свега осталог, читаву мрежу ишчезлих путева, о чему би се могла књига написати. Без тих ишчезлих путева, шта је Србија? Нека одговори свако ко разуме ово питање до краја самоме себи! Ја могу да понудим индиректни одговор једног шпанског писца: „Када би једне ноћи нестали, када би их неки дрзник украо, Шпанија би се нашла у пометњи, постала би безоблична маса, сваки бусен би остао затворен у себе, леђима окренут осталима, дивљи и неприступачан. Мрежа путељака је крвоток нације који је уједињује и, истовремено, омогућава да целим телом струји јединствена духовност“ (Хосе Ортега и Гасет, Посматрач, Clio, Београд, 1998, есеј Белешке једног скитачког лета)
Србија је необична и непозната земља; писци који заиста воле свој завичај и у нераскидивој су вези са њим, мало су написали о томе ( па и они за које се верује да су написали довољно уверљивих страница на ту тему: Григорије Божовић, Р. Петровић, Настасијевић, Црњански…) Завичај треба откривати а не хвалити. Волео сам да слушам људе који су доста путовали Балканом и Србијом, уздуж и попреко – путнике намернике који су имали истанчан посматрачки дар, али – смео бих се заклети – још нико није написао ваљанији путопис о свом завичају. Наш обичан свет није за потцењивање, треба га само ослушнути, и никад потцењивати, понајмање онда када нам се чини примитиван: „Свет примитивног човека има сасвим другачију конфигурацију него свет наше стварности и био би сличнији свету наше поезије када бисмо је схватили озбиљно… Примитивна душа налази неку чудесну проходност између различитих стварности, што омогућава прелаз из једне у другу као да су оне испуњене метафизичким порама или да су гласовите у својој бити…“
Око Божића, 2014.
Бела Тукадруз
ЛеЗ 0003632
МАРТ-СЕПТЕМБАР, 2023. 