СКРИВЕНО

Мирослав ЛУКИЋ : ЈАПАНСКИ ДРВОРЕЗ.  26.књига Опуса  УМЕТНОСТ  МАХАГОНИЈА
Издавач Мобаров институт :Заветине,Београд,  2002, 104 стр.

_________________________________________________________________________

КЊИЖЕВНИ ИДЕАЛ И НАЛИЧЈЕ

УМЕСТО ПОГОВОРА. –  Јапански дрворез, 26. књига мога Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, ево, појављује се овог пролећа 2002., како сам најавио и обећао (пре две године, на крају 25. књиге Опуса : Усамљеног дрвета, 1).

Iz rukopisa Bela Tukadruza
Iz rukopisa Bela Tukadruza

 

            Ускоро ће, ако Бог да, да се појави још 6  књига ( које нисам имао у виду, када сам планирао објављивање свога Опуса). Неколико је спремно за штампу : Посвећено дрво. ЗАВЕТИНЕ, 1 – 2, ШЉАКА ИСТОРИЈЕ. Шкарт, итд. Појавиће се, надам се, и две моје студије о српској култури и поезији 20. века и о књижевној истини (као посебна књига : РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ). Тиме ће бити заокружен мој стваралачки Опус који чини 32 књиге. Научио сам на тужном примеру покојног Винавера да не чекам на милост савременика и на милостињу потомака! Знам да је мој Опус „преголем залогај“ за овакву, каква јесте данашња српска култура и књижевност.  Приметио сам  са извесном сетом  да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импрсеивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу?

Ова књига је посвећена једном од мојих скоро вршњака и човека који се дуго година огледао на врло тешким истраживачким пословима наше књижевности. Схватиће читаоци о – коме је реч. Он зна. Нисам написао његово име у посвети да га још више не мрзе. Јер у овој књижевној парохији више се мрзи него што се воли; више се онемогућује и искључује, него што се укључује. Дарујем му ову књигу и знам шта дарујем. Уздарју се, наравно, не надам. Касно је за уздарја… – У Београду, 18. марта 2002. (стр.99)

Изванредни текстови, довољно речити…. Овде су објављени пробрани текстови, које је аутор претходно објављивао у часописима, или неким својим другим књигама. ПЕРПИЊАНСКА СТАНИЦА није само врстан есеј, сведочанство, већ и леп пример мешаног начина писања, полиграфског. Један од најизразитијих српских књижевних полиграфа, Лукић у овој књизи објављује текстове који имају отрежњујуће дејство на савремену српску књижевност. Чак и тамо, где се на први поглед чини да је писцу најважнија судбина ПУТЕВА СРБИЈЕ (Друге или Треће Србије!), Лукић исписује незаборавне редове.

________________________

Србија је необична и непозната земља; писци, који заиста воле свој завичај и у нераскидивој су вези са њим, мало су написали о томе. Осим Црњанског, Григорија Божовића, Р. Петровића, Настасијевића…

Завичај не треба откривати  а не хвалити . Волео сам да слушам људе, који су волели да путују, и који су путовали по Балкану и Србији уздуж и попреко : људе који су имали добар посматрачки дар (Србу Игњатовића, Синишу Ристића, Александра Лукића…), али нико још није написао ваљанији путопис о своме завичају… Наш обичан свет није за потцењивање, чак и кад нам се чини да је примитиван. „Свет примитивног човека има сасвим другачију конфигурацију него свет наше стварности и био би сличнији свету наше поезије када бисмо је схватали озбиљно. (….) Примитивна душа налази неку чудесну проходност између различитих стварности, што омогућава прелаз из једне у другу као да су оне испуњене метафизичким порама или да су гасовите у својој бити…“

(Хосе Ортега и Гасет, ПОСМАТРАЧ, Clio, Београд, 1998, стр. 187,  есеј Белешке једног скитачког лета)

             Путеви  Шпаније

„Када би једне ноћи нестали, када би их неки дрзник украо, Шпанија би се нашла у пометњи, постала би безоблична маса, сваки бусен би остао  затворен у себе, леђима окренут осталима, дивљи и неприступачан. Мрежа путељака је крвоток нације који је уједињује и, истовремено, омогућава да целим телом струји јединствена духовност…“ пише Гасет у већ наведеном есеју (стр. 140 – 141). Тај расни и плодотворни Шпанац познавао је суштину путева и њихових патњи, читао је Водич за колебљиве великог Мајмонида (1135 – 1204, јеврејског философа, астронома и лекара из Кордобе) , који је познавао природу разума : “ Што се више напреже, разум све више тоне у неодлучност и све дубље увиђа, речено са пуним поштовањем, суштину Буридановог магарца који је у њему“.

            Читавог пролећа је бомбардована Југославија и природно је да су се многи људи склонили у склоништа и да се смањио број путовања. Бомбе су разарале мостове, путеве, аеродроме и железничке пруге. Путовао је из места у место само онај кога је гонила нека љута невоља…

            Ја нисам могао да седим по вас дан у Библиотеци и пишем : лутао сам великим атаром Мишљеновца пешке уздуж и попреко, у брда најчешће, не толико због опојног и горког мириса процветалих дивљих трешања колико због напуштених путева, салаша и бачија.

            Није овај рат крив што су ти путеви нестали, украла их је кратка памет, епоха ; и доиста је сваки бусен, сваки шиб дивљих ружа, сваки забран или буквик, био затворен у себе, и окренут леђима свему осталом… (стр. 33 – 34)

Чиме се Лукић, де фацто, бави у овој, за српске књижевне прилике, необичној књизи? Цепањем чворова, као Исидора и понеки ређи. Виталним (развојним) проблемима српске културе и поезије. Ко је централна фигура ове књиге и у чему је њена снага? Винавер би могао бити централна фигура ове књиге (од кога је Лукић, нимало случајно, позајмионаслов књиге), тј. бездана уметност, за које баш и нема нешто много примера… Суштина ове књиге је у, ма коликото патетично неком зазвучало, у истинољубивости, валидној аргументацији, лепоти…

Многа питања се намећу у овој књизи невеликог обима. Једно од њих је : Да ли је заслужио повлаштена места у овој књизи, писац вршњак (препознаћете лако о коме је реч)? И чиме? Није ли се Лукић преварио? И јесте, и није. Књига дословно нема име тога коме је посвећена, не зато, верујемо, да тога човека не би још више мрзели. Не. Лукић је мудар писац. Лукић је, верујемо, посветио своју књигу књижевном идеалу… Тај на кога се одмах помисли, да му је књига посвећена, далеко је од идеала. Што је најапсурдније, тај није сматрао за сходно ни да дође на конференцију за штампу 9. октобра 2002. посвећену изласку Дела М. Лукића у 32 књиге. Свака птица лети своме јату, што каже Лукић. Чинови боље говоре од речи.

Колико има смисла озбиљно говорити о модернизму у српској књижевности, кад још нису публикована САБРАНА ДЕЛА ВИНАВЕРА, а штампани су метрови књига – писаца мањега ранга? Па ето, и о Лукићевим Делинма, кад погледате мало боље, после годину дана, једва да се појавило два – три  краћа текста. Лукић наравно, како сам каже, научио је, баш на примеру Винавера, како да брине о свом опусу, и нема разлога да се секира. Не ради се у овој земљи и њеној књижевној парохији (опет примерен Лукићев израз!) о лењости књижевне критике, већ о дубокој неморалности. Сусрешће те је на сваком кораку. На великом књижевном Отпаду, који српска савремена књижевност испуњава брдима струготине и пусулама књижевника мутаната, додељују се хрисовуље и злоупотребљавају се светла имена средњевековне прошлости зарад краткорочних, партикуларних и кланско партијских себичних интереса. Постоје врло осредњи песници, књижевни јањичари, који су претплаћени на све тзв. важније књиевне награде у овој земљи. Кад је једне године доделе Иксу зна се да ће је следеће доделити Ипсилону. Све се овде унапред зна, све је цементирано, како већ и приличи једној парохији, која је до јуче била ништа, да би данас постала нула књичевнога отпада… Овој земљи и овој култури и књижевности преко је потребна једна оваква књига каква је Лукићева. Да се Лукић није појавио, требало би га измислити. Нико као Лукић није у нашој књижевности ударио тако разлочно и убедљиво на једну велику лаж, стварану у официјелним бастионима српске књижевне критике. Лукић, наравно, није загледан само у прошлост ближу или даљу; не само у наличје и ђубриште, овај писац, и као критичар, есејист и песник, успоставља и један књижевни идеал… По нашем мишљењу, најважнији књижевни и национално културни догађај крајем 2002. године било је објављивање Дела овог писца. Неким критичко синтетичким есејима, овај писац је себи створио много непријатеља у српској културној јавности и штампи; то су углавном они прецењени људи са књижевним биографијама, врло утицајни у издаваштву и медијима минулих деценија, као и њихови следбеници – слепци – мутанти,  налик на оне са једне сликарске параболе минулих векова… Као човек са стране, који је био ангажован у раду жирија за доделу књижевне награде ДРВО ЖИВОТА (за 2002. годину) залагао сам се да се та награда  додели баш Лукићу (који ју је и основао), пре свега за целокупни Опус Уметност махагонија, а посебно за 6 последњих књига тога опуса међу којима је и ДРВОРЕЗ (што је Лукић одбио, јер је та награда установљена да се подстакну други, јер је корективна). Лукић је испунио своју улогу, како написа један од критичара (поводом изврсног романа ВЛАШКА ГОЗБА); то показује и ова књига, у којој он прави јасну разлику између Алајбегове сламе и праве бриге за оно што је нераскидиви део српске културе и поезије…

Лукића скривају будале и ретардирани. Тај писац постоји. Књижевни историчари и официјалци критичари прихвативши улогу телала, за промућурнијег познаваоца стварности српске књижевности, не могу бити друго до – представници мутантског вампиризма… А зна се шта чека све вампире, па и најстаријег српског вампира… Долазе млађи, други, нови, без путера на глави, честитији, радозналији, подозривији, који су прочитали старокинеску пословицу: Ко пуно јури за славом не постаје славан…

Роман ОРФЕЛИН

ЛеЗ 0003633    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: