БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз

Сведочење

Знак препознавања
Знак препознавања

______________

Мирослав ЛУКИЋ

 

БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ

 

Ове песме[1] (Бршљан око гимназије, напомена М. Л.) написане су током лета 1970. године, и почетком 1971. године. Оне су такве какве јесу, ја према њима имам драгоцену временску дистанцу.

Лета 1970. године ја сам имао пуних 20 година. Био сам студент. Лето сам проводио у родном селу Мишљеновац.

Ми смо већ тада били запустили део нашег имања на Паљевинама. Тамо је остао да живи деда Петар Лукић, са својом другом женом, коју смо зато што је била Влајна и никада није хтела да говори српски, звали „Дудула“. Петар Лукић је живео и проживео читав свој живот на Паљевинама. Он је тамо имао најпространији посед, можда и читавих десетак хектара у комаду. Трампио је са својим блиским рођацима земљу коју је наследио у Мишљеновцу за земљу на Паљевинама. На Паљевинама је он имао своје „планинско гнездо“, кућу и бачију. И породично гробље. Оно је било на једној падини окренутој Авали, на чистини, неких стотинак метара јужно од куће П. Лукића. Било је 5–6 гробова, који су се видели кроз прозор Лукићеве куће. Сва насеља су била удаљена сувише, и сва сеоска гробља, да би се на њима укопавали (Каона, Кучево и Мишљеновац).

Све је било ту, на једном месту. Мене су као дете моји водили на Паљевине, на бачију, или када су ишли да купе сено, или по дрва.

У нашем забрану извире Манастиричка река, која ни у годинама највећих суша не пресушује. У нашем забрану је било, поред горуна и букава, и много липа. Одлазак тамо – најчешће на запрежним колима – трајао је најмање два и по сата – био је доживљај.

Тамо грми јаче и страшније него у Мишљеновцу. Волео сам да идем тамо.

Тог лета 1970. године, мој млађи брат је имао непуних тринаест година – повео сам га са собом на планину, на Паљевине. Око Ивањдана – тада је тамо, кад цветају липе – прелепо.

Тада је још увек била читава и велика бачија Черкеза. Нисмо преноћили на бачији Черкеза, већ код наших рођака Лукића. Тамо, и касније у Мишљеновцу, написао сам стихове и песме које су у Књижевности завршиле, највероватније у кошу, а да их нико није ни погледао! И ја сам на те стихове временом заборавио. И никада их, највероватније, не бих ни потражио, да није било 26. априла 1997. године. Допутовао сам у родно место са синовима да будемо за Ускрс са мојим родитељима остарелим.

И једног дана, јер је било ведро, предложио сам старијем сину (први разред гимназије, Димитрију) да одемо пешке до Паљевина.

Тамо више није било никога живог. Деда Петар Лукић и његова Дудула су умрли средином седамдесетих.

Умро је и њихов син у Бечу, који се имања на Паљевинама и куће одрекао у корист своје млађе сестре Варадинке, која такође живи у Бечу (кућу је сазидала у равничарском селу Раброву). Невероватно: никог живог нисмо срели до Паљевина!

Са куће покојног Петра Лукића лопови су однели цреп, греде, летве и прозоре. Ограда око куће још стоји. Чак и кључ од куће! И цвеће – перунике. И ораси. Од велике бачије Черкеза ни трага. Салаш покојног деда Миленка Лукића – сравњен са земљом. Чинило се да је нестало и породично гробље паљевинских Лукића.

„Тата, ти си се то шалио? Све си измислио, а? Где је гробље?“

Ушао сам у рушевине некадашње куће Петра Лукића, Димитрије је шкљоцнуо „кодаком“, док сам кроз прозор покушавао да нађем гробље. Гробље је 1970. године било на јужној падини, испред шумице. Није га било!

Отишли смо да обиђемо наш забран и извор Манастиричке реке, затим лежали на трави под бескрајним небом на висоравни са које се виде величанствени ободи планина у даљини, и онда кренули натраг: путем којим смо дошли.

Буквици су почели да листају. Док смо ишли кроз буквик којим се завршава имање покојног Петра Лукића, Димитрије је одједном узвикнуо: „Тата, ено су! Гробови!“

Да, гробови су били у шуми, буквик се за последњих двадесет и седам година померио педесетак метара на југ. Ту су били гробови покојног деда Пере, његове покојне жене из првог брака, његове покојне деце из првог брака, и из другог, као и гробови његовог оца, мајке, рођака, и Дудулин. Пренеразило ме је да те гробове нико, вероватно, није обишао за последњих двадесетак година!

Ни Димитрије ни ја нисмо били понели свеће да их запалимо. Чак нисмо начинили ни фотографију! Ти гробови су осуђени на немар потомака. Међутим, они постоје, шума их чува, они су усред вечности.

Два и по сата нам је требало да се вратимо са планине у Мишљеновац, и када смо сишли, ја сам у нашој Библиотеци, у соби у којој сам иначе рођен, 30. јуна 1950. године, потражио своје бележнице, и у њима сам нашао, оне песме које овде објављујем (у Аламанаху за живу традицију, књижевност и алхемију /Београд/, 1/1998, напомена М. Л.), а које су завршиле у кошу часописа Књижевност током пролећа 1971. године.

Након оног што сам видео и доживео са Димитријем на Паљевинама, сматрао сам да треба да их обелоданим. Но, трагајући за тим песмама, нашао сам у једном од својих дневника (Инвентар бр. 7) и следећу белешку.[2]

Непуну годину доцније, након што су бацили у кош стихове које овде први пут објављујем после толико година захваљујући понајвише околности да сам сачувао копије својих рукописе, ја сам послао Књижевности нових десетак песама из моје збирке Судбина раба Мирослава, оног рукописа који ћу послати „Просвети“ крајем лета те 1972. године. Наравно, ништа од тога није објављено у Књижевности.

Зар су ти стихови били толико лоши и невешти?

Зар је Књижевност тада објављивала (када је реч о оним песницима који су рођени две-три године пре или после мене) – нешто боље?

Требало је да те песме објавим пре, док су били живи Мишић, а нарочито Иван В. Лалић. Нису ми јасни, дакле, уреднички критерији уредника Књижевности, не могу рећи ни да су били строги. Ако нису, зашто су моје песме завршавале у кошу?

Зато што нисам претходно прошао кроз неки од књижевних салона?

Што ме неко, од „угледнијих“ песника није протежирао? Или можда зато што је у Књижевности постојао „монопол“? Књижевни монопол.

Књижевни монопол су држала сва велика државна издавачка предузећа – „Нолит“, који су још пре револуције створили комунисти, „Просвета“ коју су одузели од наследника Геце Кона и у којој су столовали као уредници писци које је ту довела Једина Партија преко својих видљивих и невидљивих продужених руку?

Почетком седамдесетих година књижевни живот је, поред свега осталог, био обележен монополом великих издавачких предузећа.

В. Стевановић, Јосић, Савић – да не набрајам друге – објављивали су своје прве или друге књиге не код великих државних, већ код оних малих и алтернативних издавача.

Млади писци су били у незавидном положају, када је реч о објављивању њихових књига. Жалосно је да су све то заборавили и они писци који су то осетили на властитој кожи.

Почетак је 1971. године. НЕ, није виц! Студент сам Филолошког факултета у Београду – Група за југословенске и општу књижевност. Имам двадесет и једну годину и стихове у рукопису. Одлучио сам да један избор песама понудим београдској Књижевности.[3]

Два уредника „Нолита“, Мишић и Лалић, истовремено су и уредници „Просветиног“ часописа.

Уреднике нисам познавао, нити ме је ко препоручио њима.

Једног дана, више се не сећам да ли је то био понедељак, среда или петак, донео сам један свој циклус песама у редакцију Књижевности. Предао сам их секретару редакције, љубазној Светлани Велмар-Јанковић. Она их је прелистала и рекла да навратим за неколико недеља: стихове ће прегледати уредници и они ће одлучити о њиховој судбини. Вероватно је био почетак марта 1971. године.

Када сам следећи пут дошао у редакцију, секретарица је рекла да навратим неки дан касније, уредници имају много посла, они неколико бројева припремају унапред, да сачекам.

Долазио сам и трећи и четврти пут, и Светлана Велмар-Јанковић је увек била љубазна.

Књижевност је излазила са малим закашњењем. Када сам, можда, пети пут свратио у редакцију Књижевности увек срдачна Светлана Велмар-Јанковић је рекла:

Мирослав Мирко Лукић, је л’ тако беше? Дала сам уредницима Ваше песме, неке се и мени допадају, морате још сачекати…“

Када сам негде пред Ускрс 1971. године свратио у редакцију, Светлана Велмар-Јанковић ме је дочекала са осмехом: „Јесте ли видели нови број Књижевности? Објавили смо Вам коначно песме!“

Погледао сам је са чуђењем.

„Извините, на који број Књижевности мислите?“

„Па, на овај најновији!“

Била је то Књижевност бр. 3/1971.

„Ево!“

Ја сам тај број већ био прелистао у некој од књижара и тамо нису објављене моје песме.

„Како нису објављене? Ево, страна 229: Милосав Славко Пешић: Две песме!…“

„Али ја сам Мирослав Мирко Лукић!

„Е, па, друже Лукићу, ја не знам! Ја сам Ваше песме дала уредницима, мораћете видети са њима…“

Није ми вратила рукописе песама, не знам ни како сам изишао из редакције. Као млад човек коме су изненада са неке терасе просули кофу помија на главу! (…)

После толико времена, није потребна извесна сатисфакција Мирославу Лукићу, већ прибирање ствари да заузму положај против неодговорности и несавесности, против порока и бешчашћа.

Сваки уредник, без обзира ко он био и како се звао, мора да зна да сваки одбијени рукопис и свака уклоњена књига, просвећује свет, да свака ућуткана или угушена реч одјекује светом.[4]

Пре неколико година, у есеју Архив у оснивању[5] дотакао сам се одбијања рукописа песама моје књиге Преображење и друге песме о краљици Маб.[6]

Одбијен ми је и рукопис збирке песама Домаћи паук.[7]

 

*

 

Сва три песника – Раичковић, Попа и Павловић били су дуги низ година уредници поезије у најутицајнијим издавачким предузећима ондашњег времена.

Одабирали су рукописе песника према свом осећању, укусу и мерилима, и у том послу, што је и природно, грешили, или – ако је то тешка реч (а чини ми се да није!) – неке су песнике „форсирали“, а рукописе других песника су, елиминисали.

Постоји та врста одговорности, о њој је, додуше, деликатно говорити и писати.

Уредници често проживе свој живот а да и не буду до краја свесни своје одговорности, „вредности“ онога што су елиминисали, из овог или оног разлога.

Читајући Раичковићеву књигу Један могући живот, осећао сам, морам признати, известан мучан отпор, јер – иако је Раичковић на постављена питања Максимовића, одговарао искрено, нешто ми је увек недостајало у његовим одговорима.

Па и у том Раичковићевом сећању на Миодрага Павловића и године проведене „заједно“ на „одабиру рукописа поезије“.[8]

Зар није данас, после толико година, свеједно, ко је одбио рукопис Судбине раба Мирослава: Раичковић или Павловић?[9]

Једног песника антологичарски рад може даривати и дарује богатим даровима. Накнадна читања су мудрија од свега, па и од најмудрије написане књиге.[10]

Временска дистанца не треба да плаши никога: ако је нешто поезија, то с временом не губи, већ – најчешће – добија. Захваљујући временској дистанци, аутор према ономе што је написао има много објективнији однос, него у данима непосредно што је завршио једну песму, или једно дело.

Са дистанце од 25 година, ја, дакле, према Судбини раба Мирослава, имам мање болећив – објективнији однос од некадашњих уредника.[11]

У Србији су дужи низ година, као уредници, у најутицајнијим издавачким предузећима (државним, под контролом власти ондашње, „Просвета“, „Нолит“) радила три најистакнутија српска песника: Попа, Раичковић и Павловић. Објавили су они, као уредници, и успеле рукописе и књиге, али су – фаворизовали и оне песнике који долазе и који се донекле приближавају њиховим песничким концептима. Тиме су друге, можда и несвесно, онемогућавали.

„Најјаче“ државне издавачке куће, тј. књижевне редакције, биле су затворене, да не кажем заковане ексерима. Имале су монопол, друкчије речено. Тек са покретањем београдске Књижевне речи[12] и са њеним деловањем, тај монопол и та моћ су, наједанпут, не доведени у питање, али нешто се догодило

Ако неког Попа, Раичковић или Павловић нису хтели да објављују у „Нолиту“ и „Просвети“, објављивали су га уредници Књижевне речи – имао је право да постоји и пружена му је прилика да постоји…

О приликама књижевног живота седамдесетих у Београду мало има сведочанстава, и није тешко разумети зашто

Већ у првом броју, уредници Књижевне речи отворили су врата многим младим и непознатим писцима дајући им значајан простор. Тако је тамо први пут у првом броју штампана и моја подужа „песма“ Судбина раба Мирослава.[13]

Књижевна реч је узбуркала тада жабокречину нашег књижевног живота.

Да су оснивачи и уредници Књижевне речи били истрајнији и доследнији, слика нашег књижевног живота би изгледала нешто другачије.

Није моје да се бавим „трансакцијама“ које су неки од уредника Књижевне речи временом направили са неким од уредника великих издавачких предузећа, пре свега „Просвете“. Ја више немам илузија. И ја не желим да извлачим све закључке који се, из свега што сам овде набацао могу извући, не зато што немам грађанске и списатељске куражи.

Кога, осим Бога, имам сада да се бојим и шта је то што могу да изгубим, сада после четврт века?

Шта је поштеније: ћутати о томе како су уредници, који су стекли висок углед као писци, давили као мачиће у лавору неке од младих писаца? Фаворизујући своје пулене, оне безопасније, безбојније?

Лаж је да је лако било оним младим писцима који су имали дара и искуства да објаве књигу…

 

 

(Мирослав Лукић, Канал Филтра I, Едиција Заветине, Београд 2006–2007, 284 стр., 64–80, Сабрани радови, CD Вечити чудесни коренови, књ. 5)

 


[1] Могу се погледати у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију (Београд, 1/1998, 426–430), или у првој књизи Сабраних песама М. Лукића – Бршљан око младости, Мобаров институт: Заветине, Београд 2002, 199 стр., 83–98).

[2] „20. март 1972. – У мензи у Студентском граду, једна од оних старијих жена које тамо послужују и коју не познајем, неочекивано ми рече: Ви сте много тужни, а? Што?

Збунила ме је. Шта да одговорим?

На мом лицу у том трену није било туге. Напротив. Ја сам био дошао да обиђем неке своје колеге који су становали у Студентском граду, веселе момке. Ми смо се и ручајући шалили. Па, ипак, ја сам био тужан – жена је тачно погодила. По чему? По очима? Долазећи у Студентски град, ја сам телефонирао редакцији „Књижевности“. Секретарица – Светлана Велмар-Јанковић је била, наравно љубазна. Рекла ми је да је прочитала оно што сам понудио уредништву за објављивање и да јој се моји стихови и песме допадају, али, треба да се још, као, консултује са Иваном В. Лалићем.

Не верујем им! То су, ипак…“ (Следе речи, које нису за објављивање!)

[3] (Уредништво: Зоран Мишић, Светлана Велмар-Јанковић и Иван В. Лалић. Одговорни уредник: Зоран Мишић. Секретар редакције: Светлана Велмар-Јанковић. Редакција прима понедељком, средом и петком од 13 до 14 часова, Чика Љубина 1/I, тел. 622–148. Рукописи се не враћају)

[4] „Узвишени закони и свемоћ света прогоне и шибају издајника. Он упознаје, да су ствари уређене ради истине и доброчинства, и да нигде у широком свету нема ниједне шпиље, где би се могао сакрити нитков и разбојник. Само нек се учини злочин, и земља одмах постане провидна као стакло. Само нек се учини злочин, земља се одмах обуче у снежну одору, да би тако показала траг, као што се познаје у снегу траг сваке јаребице, лисице, веверице и кртице. Изговорене речи не можеш опозвати, не можеш избрисати траг, не можеш дигнути лествице, а да не остане улазак или ма какав траг за прогањање лопова. Увек искрсне ма каква околност која ће га осудити.“ (Емерсон)

[5] В. београдски часопис Савременик, 30–31–32/1995, 110–113.

[6] Одбијен је, како у писму секретара редакције Е. Ј. пише, јер – „по својим квалитетима није могао да уђе у наш издавачки план за 1978. годину. Рукопис Вам враћамо.“ Објавио сам га, након што је одлежао пуних осамнаест година у мојој фијоци у Златном Расуденцу (в. у књ. Мирослав Лукић, Архив у оснивању, 1–2, Заветине, Београд 1996, 73–79, 93).

[7] Уредници „Нолита“ 1978/79. су: Никола Бертолино, Слободан Галогажа, Васко Попа, Борислав Радовић, Милош Стаболић, Јован Христић). Рукопис ми је враћен, без образложења, са потписом секретара Лазаревића. Никада нисам сазнао који су били прави разлози одбијања тога рукописа: уметнички или идеолошки?

Са једним јединим уредником, Васком Попом средином седамдесетих, упознао ме је сликар Микан Аничић, који сада живи у Паризу: Попа је умро. Није, на жалост, било прилике да га упитам – због чега је рукопис Домаћег паука одбијен.

Разлог је морао бити ванкњижевни, тривијалан. Читалац може проверити (у мојој књизи Змија чуваркућа – као увод у претпоследњи циклус ове књиге, Краљевске инсигније, објављује се у целини рукопис Домаћег паука, после равно 20 година чамовања у фијоци!) јесам ли у праву или грешим.

Мртви, наравно, не могу одговорити на овом свету. А живи, изгледа, не желе?

Раичковић спомиње, узгред, своја уредничка „размимоилажења“ са Павловићем, и – ништа више.

[8] „Миодраг Павловић и ја смо ‘исписници’… (а то је за мене био и један додатни ‘степен’ више у овим односима)… Радили смо у редакцији београдске ‘Просвете’ дуги низ година заједно… између осталог … баш и на одабиру рукописа поезије… Понекад смо се у овом послу и разилазили у критеријумима…“ , вели Раичковић (256), одговарајући на следеће питање Мирослава Максимовића: „Да ли сте вољни да одговорите и на једно питање које је, можда, помало и деликатно: како су изгледали Ваши односи са песницима Миодрагом Павловићем и Васком Попом?“ (255)

[9] Те, 1973. године уредници „Просвете“ су изабрали рукописе следећих аутора и објавили их као књиге (Едиција Савремена поезија, аутори се наводе азбучним редом): Радомир Андрић, Бунари Радоша Модричанина, 58 стр.; Јеврем Брковић, Брђанска земља, 78 стр.; Алек Вукадиновић, Трагом плена и коментари, 119 стр.; Манојле Гавриловић, Сунце и кочије, 35 стр.; Милорад Ђурић, Сунце и преци, 74 стр.; Слободан Зубановић, Купатило, 40 стр.; Крстивоје Илић, Раздор у слуху руже, 48 стр.; Даринка Јеврић, Преварени тишином, 56 стр.; Вито Марковић, Удес, 51 стр.; Вук Милатовић, Вечерамо спрам звезда, 43 стр.; Бранислав Прелевић, Играч у ваздуху, 66 стр.; Драгиша Радосављевић, Бајалице, 60 стр.; Слободан Ракитић, Земља на језику, 106 стр.; Александар Секулић, Венецијанска кугла, 50 стр.

Укупно, дакле, четрнаест песничких књига, песника различитих генерација и сензибилитета и неједнаких стваралачких могућности, на око хиљаду страница! Од тога, две књиге су објављене као прве књиге аутора (Зубановић, Милатовић). Све те објављене књиге, а посебно те прве две (узгред буди речено, младих људи који су „похађали“ онај Павловићев курс писања поезије), завредиле су већу пажњу од рукописа Судбина раба Мирослава. И од још стотинак рукописа!

[10] 1993/1994. године, када сам радио на двема антологијама српске поезије 20. века, ја сам се, поново сусрео, са едицијом Савремене поезије „Просвете“ за 1973. годину. Као уосталом, и са многим другим едицијама које су објављивале поезију српских песника, листовима или часописима, прашњавим и заборављеним, у периоду јесен 1944. – јесен 1994. године.

Само из једне од тих књига „Савремене поезије“ (1973) „Просвете“ изабрао сам нешто (из књиге Бунари Радоша Модричанина Р. Андрића). Нисам то учинио из каприса! (Неки од тих аутора заступљени су песмама из других њихових, бољих књига.)

Тиме је, делимично, што се мене тиче, разрешена дилема око тих књига.

Сада сам их читао, заборављене на полицама, као антологичар, а 1973. године, као млад песник, као читалац, руковођен покушајем да проникнем у критерије уредника „Просвете“ приликом одабира рукописа и – зашто бих то прећутао – да докучим зашто су мој рукопис вратили, одбили, елиминисали?

Посао антологичара је мукотрпан, али и занимљив: он пружа другачије и свеобухватније увиде у песништво једног раздобља. Да додам, истине ради, и следеће. У коначном издању антологије Несебичан музеј Плус ултра (Заветине Плус ултра, 6. издање, Београд 2005), само су два песника о(п)стала од оних 14 из 1973, и то са песмама из неких њихових других, потоњих књига!

[11] На пожутелим корицама мога рукописа Судбина…, неко је написао број 89, неко у редакцији – и тај број сигурно значи број пристиглог рукописа (пристиглих рукописа те године је вероватно било преко стотину – ето, то би можда била чињеница на коју би се уредници могли с правом позвати: били су затрпани понуђеним рукописима, па им је један или на десетине – промакло?).

Могу се, наравно, позвати и на свој ауторитет, „угледних песника“, на свој песнички „инстикт“? А можда су те године могућности „Просвете“ биле да објави само две прве књиге? Ја сам, хтео не хтео, и сада налик на неког који кружи као киша око Крагујевца: обзиран према уредницима, из поштовања према њима као песницима.

Али, хтео то ја или не хтео, ако ми је стало до истине, постоји и један други Обзир: ма и узалудна брига о оним рукописима које су Раичковић и Павловић одбили, вратили почетком 1973. Они знају колико је враћено рукописа: 75 најмање, ако не и коју десетину више! Колико је оних одбијених песника, игром случаја, сачувало своје рукописе? Колико је оних, данас, који имају снаге да о томе проговоре јавно?

И тај други обзир немилосрдно води човека, оног који је сачувао своју савест, да се замисли и сети и поново чује, ако може, „примални крик“ угушених и одбијених рукописа и књига.

[12] Априла 1972. године неколико млађих књижевника извело је „књижевни пуч“: Срба Игњатовић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Гојко Ђого, Слободан Ракитић: покренули су Књижевну реч која је била отворена млађим писцима, онима чије су рукописе одбијали тзв. „велики издавачи“, који су то били само по имену.

[13] Промоција првог броја овог листа беше у Удружењу књижевника Србије. За столом су седели млади тада уредници новог књижевног листа и покојни Драган Јеремић. Ја сам седео у публици, у другом или трећем реду. Драган Јеремић је упућивао замерке новом уредништву. Поред осталог, замерио им је што су велики простор дали сасвим непознатим младим писцима.

„Погледајте ову страницу: аутору песме ‘Судбина раба Мирослава’ дали сте скоро читаву страницу великог формата!“ Савић је интелигентно изнео противаргументе Д. Јеремићу: „Млади писци негде морају почети. Ви не кажете да ли су ти стихови лоши или не, да ли су те приче лоше или не…“

„Али молим Вас, ко је тај Лукић? Дали сте му простор као каквом већ афирмисаном писцу.“ Д. Јеремић је био уредник Књижевних новина. Тај дух Д. Јеремића био је присутан и у редакцијама тзв. великих државних издавача.

ЛеЗ 0003634    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: