САВЕСТ / Бела Тукадруз

Бела Тукадруз
Бела Тукадруз, лето 2011.Београд

Шта, у ствари, значи ова реч? Да ли значи присно знање које човек има о самом себи, или о осећају што га има о неким вредностима, или је пак реч о интуитивној способности којом просуђује чин који је извршен или који ће се тек извршити? Те речи нема у јеванђељима, али се на њу често позива апостол Павле. Она стварност коју она подразумева присутна је у читавој Библији: управо она омогућује да се одмери разлика између мисли апостола Павла и хеленистичког менталитета.

Има ли човека који никада није осетио грижу савести? У хришћанској теологији се функција савести приписује срцу и бубрезима.

Постоји Савез који је склопљен са Господом, Којему је пред очима све што људи чине. Савест, значи, проистиче из близине Божје. Драма Јова као да то оспорава. Јов је исконски праведан, а фарисеји су имали свест о својој праведности у материјалном вршењу Закона. Исус Христос их осуђује и припрема наступ слободне савести, за дан кад (према спостолу Павлу) Закон неће више бити човеку нешто спољње, већ ће добити свој смисао захваљујући Духу изливеном у наша срца. Апостол Павле је, ту реч: савест, позајмио, не из књижевних извора или из стоичке философије, већ из религиозног говора свога времена.

Срце, савест и вера на разне су начине извор делу учињеном из љубави. Ако је побуда честита, ако вера пружа чврсто уверење, онда ће и савест бити задовољна.

Апостол Павле зна да је суд савести увек подложан Божјем суду. Човек који има добру и чисту савест, значи да има мирну савест, темељно просветљену непатвореном вером. Апостол Павле каже Коринћанима да му је све допуштено, али и додаје, да он неће ничему робовати. Богоштовље чисти савест. Теолошки, само крв Христова и Његово васкрснуће омогућују чисту савест.

Постоје људи који своју савест гуше, и људи који своју савест изоштравају. Живот свакога човека суочава са његовим одговорностима и доказује му да је у стању преузети их. Савест уочава разлику између Добра и Зла. Савест је уписана у срцу сваког човека. Грех у свет улази кроз човека. Човек је пред Богом одговоран у неколико битних ствари. За суровост живота и смрт, није одговоран Бог, већ људски чин који је омогућио да се размахне надљудска моћ греха.

Библија пребацује одговорност за зло на створене слободе. Иако одговорност надилази људске силе, човек се уза сву своју грешност ње не може одрећи. Одговорност је један од великих људских проблема који је близак Библији. А човек постаје свестан властите одговорности достижући своју зрелост, а човечанство развијајући своју културу. Тамо где је култура веома развијена, развијен је и осећај одговорности. Различитост околности, утицај намера, сложеност живота и историје, изоштравају савест.

Упознај што си учинио, кажу у Библији Закон и пророци овом или оном несавесном владару или народу који је у заблуди.

Свако мора преузети своју одговорност, изабрати између живота и смрти: На праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику безбожност његова.

О савести и одговорности се нерадо говори и пише, данас. Тамо где има много неодговорности и рђаве савести то је изгледа и „природно“ стање.

Христовом крвљу је испуњена свака праведност, али и после распећа, хришћани умиру као жртве неправде и насиља. Неправда и насиље имају хиљаду обличја.

Треба ли на неправду или насиље узвратити истом мером?

Освета, не само у данашњем нараштају, има широко поље, осветити се значи казнити увреду враћајући другоме зло за зло. Постоји лична освета и постоји позивање на Божју освету. Од освете треба одустати у име закона светости.

Бог је Врховни Судија у пуном смислу речи који испитује бубреге и срце и свакога награђује или кажњава према његовим делима. Сваку освету треба одложити, смртан човек треба да је одложи јер му не припада. Припада Богу Судији, који ће успоставити праведност у вечном краљевству, у коме никад више неће бити проклетства…

Тешка реч: проклетство… Супротност јој је Благослов. (Благослов је мистерија изабрања, проклетство је мистерија одбачености: недостојни изабраници као да су одбачени од избора.) Бити писац и не видети проклетство, не знати да је постојало од искона, да постоји данас као што је постојало јуче, да је оно као нека обрнута јека Благослова у највишем смислу – благослова творилачке Божје Речи, значи не знати оно битно (судбоносно).

Решио сам да проговорим о нечему о чему већина ћути, то је можда зло, ако је зло онда је и грех, а њих не ствара Реч: она открива и употпуњује несрећу проклетства…

Овог текста уопште не би било, подсећам, да се није појавила Раичковићева књига Један могући живот.[1] Ту књигу сам читао са отпором; у суштини, добро је да је објављена упркос томе што је то једна типична нарцистичка (ис)повест. Она може бити од некакве користи евентуалним истраживачима опуса Раичковића, мене је углавном, у целини узев, разочарала.

Ова врста сећања могла би да потраје. Извињавам се евентуалном читаоцу због тога и подсећам га да нисам промашио тему. Иако је то једна врста разговора М. Максимовића са Раичковићем, то је књига која може бити повод за разговоре о многим тамним и неразјашњеним стварима нашег послератног књижевног живота. Пуна је сведочанстава, личних сведочења Раичковића. То је књига коју не треба хвалити, већ критички читати. Од свих оних рецензија које су се појавиле (или ће се појавити) о овој књизи, најближе је њеној оцени сам Раичковић.[2]

Раичковић је писац кога никада нисам лично упознао… Реч је о песнику чију поезију нисам престао да волим. Но овде уопште није реч о поезији овог песника. Пре ће бити да је реч о уреднику, или о миту о уредницима (Просвете, Нолита…); није ли тај мит био заснован на миту о песничком ауторитету?        Читајући Један могући живот, покушавао сам да схватим целовитог Раичковића.      Ко је он, у ствари? Није ли он један од оних српских послератних, најконтроверзнијих, блиставих, трагичних, најпромашенијих писаца прозе?[3]

Раичковићу је прву књигу објавио Давичо, онај славни песник што се, поред осталога, прославио и удворичком одом најмоћнијем удбашу Титове Југославије. О том свом првом сусрету са Давичом у кафани „Москва“, Раичковић је оставио писано сведочанство.[4] Зар не, веома искрено, скоро дирљиво! И изузетно уверљиво за оне претпостављене Раичковићеве читаоце Великог дворишта. За мало скептичније, одрасле читаоце остаће, наравно, тајна: како то да Раичковић не може никако да се присети – кад многих других ствари може – како је до тог првог сусрета са Давичом дошло? Шта је то било непријатно, чега се стиди?

Тај сусрет је одлучио судбину песника Раичковића, или барем омогућио објављивање његове прве књиге – због чега је онда заборавио како је до тога сусрета дошло?

Син учитеља „куфераша“ (како сам на једном месту вели), Раичковић је у току Другог светског рата искусио пошасти тога рата. Потуцао се. 1944. годину је дочекао у Смедереву.[5]

Одломак о Скендеру Куленовићу. Партизанског борца и песника Скендера Куленовића у „Просвету“ (издавачко предузеће Г. Кона, кога су фашисти ликвидирали, а комунисти му присвојили предузеће) довео је, кажу, Бранко Ћопић.

Раичковић о пријатељству са Куленовићем сведочи.[6] О каквој је „трансакцији“ реч? Зашто баш тај израз?

Када је реч о „портретима песника“ које је писао, поред свега осталог, Раичковић оставља сведочанство о себи као „критичару“.[7] Ако признаје своје књижевне и критичарске „слабости“, какве су му биле уредничке?[8]

Али то је област у дубокој тами, а они једини који би могли о њој да проговоре, то су они писци одбијених рукописа. Не они песници чије је рукописе објављивао као књиге и потписивао их Раичковић. Не они. Никада им нећу веровати.

1972. године послао сам поштом редакцији „Просвете“, значи Стевану Раичковићу и Миодрагу Павловићу, уредницима, рукопис моје књиге песама Судбина раба Мирослава. Одбили су га, враћен ми је без образложења.

Не кажем да су учинили зло[9], евентуални читалац ће сам да просуди о чему је реч. Мој „отпор“ према овој Раичковићевој књизи извирао је из веома сложених осећања: пре свега, очекивао сам много више изоштрене савести. „У свему, што је Бог створио остала је по једна пукотина“, каже на једном месту Емерсон[10], а у овој Раичковићевој књизи их има подоста.

Раичковић је 1995. године посетио један од својих завичаја (изврсно писане странице, 414–415).[11] Као ученици кучевске гимназије, често смо одлазили до тог дрвеног моста, и до нересничке воденице, иза које смо имали часове предвојничке обуке. Године 1969. добио сам Прву награду на југословеснком конкурсу за поезију Фонда младих талената и редакције ондашње „Борбе“ (једногодишњу студијску стипендију): у Кучево је допутовао да ме потражи и да ми саопшти радосну вест покојни песник Слободан Марковић (један од чланова жирија). Марковић је тада причао више о Раичковићу и Нересници него о ономе што ме као младог песника чека у Београду…

Треба бити опрезан, када песници сведоче о својим завичајима. Раичковић је многе странице у Једном могућем животу „потрошио“ на хронику своје породице и својих завичаја поред осталога, да би на 416. страници написао нешто на шта има

право.[12]

Треба поштовати ту врсту искрености (када је о завичају реч), али чему онда она песникова фотографија на крају споменуте књиге, снимљена у Нересници?

Не могу да не кажем на крају ни ово: врло је добро што је издавач објавио доста фотографија у овој књизи: изрази на лицу песника Раичковића, у разним ситуацијама и приликама, изразитији су на свој начин од многих ствари у овој књизи…

 

(Завршено у уторак, 13. маја 1997. године, у Београду)


[1] Приредио Мирослав Максимовић, БИГЗ, СКЗ, Београд 1996, 439 стр. (Библиотека Разговори са писцима).

[2] Када каже: „Мислим да ова књига ни у ком случају не може да личи на целовиту и докрајчену слику о једној личности… То је било илузорно и очекивати… Она ме више подсећа на некакву књигу-мозаик… којој фали сијасет детаља (моје истицање, М. Л.)али у којој се ипак назиру контуре једне одређене личности посвећене тако неуловљивом послу као што је рад на поезији… Све оно што се нашло на страницама ове књиге… ипак… дочарава један могући живот посвећен поезији и писаној речи… на једноме језику… у једноме времену…“ (420)

[3] Узрочник његове прозне романсијерске хаварије је, како је сам признао у приступној Беседи (коју је прочитао као новопримљени члан САНУ-а 1982), књига Т. Вулфа Погледај дом свој, анђеле (в. у књ. Један могући живот, 290).

[4] „Многе детаље из разговора са Давичом сам запамтио, само никако нисам успевао, а ни сада, да се досетим како је до тог првог усрета уопште дошло (моје истицање, М. Л.): ни пре, а ни касније, никада га више у тој кафани нисам видео, само тада. Седели смо сами за столом и наша невезана прича имала је све примесе оне класичне ситуације разговора у којем један од саговорника зна о другоме готово све, а овај о поменутом – апсолутно ништа. У једном тренутку ми је рекао: ‘Ти мора да пишеш песме?’ Вајкао сам се који тренутак, па признао. ‘Мора да их имаш у џепу или их знаш напамет!’ Није требало бити ни велики психолог, нити маг, па знати да се са овом алтернативом, сваки млади песник може дотерати до дувара…“ (123–124)

[5] Он о томе каже: „…средином октобра 1944. године …били су ослобођени (град Смедерево и ближа околина, напомена М. Л.). Црвеноармејци су готово из истих стопа похрлили даље… а у Смедереву су… као никли из земље… осванули партизани… Тих дана… док се на западној страни ослушкивала даноноћна битка за Београд… нашао сам се и ја са једном групом (малолетних) смедеревских добровољаца у њиховим редовима … (‘са пушком оклембешеном о рамену’, како ме је, по каснијем његовом причању, запамтио мој отац… и с петокраком на гимназијској капи са које сам био скинуо бројку четвртог разреда)… Они, тек нешто старији међу нама, који су били рођени 1926. године… или раније… отишли су убрзо на фронт…“ (итд., 89). Раичковић, дакле, партизански добровољац остаје у позадини. Мога оца и стрица, без дана обуке, послали су на фронт, и стриц је убрзо погинуо, тих јесењих дана у околини Краљева. Није ли необично за једног младог песника, будућег песника, да се латио добровољно пушке?

[6] „Када сам напустио Литерарну редакцију Радио-Београда… ону ‘собицу’… негде око 1960. године, запослио сам се у издавачкој кући Просвета… Око ове ‘трансакције’ помогао ми је Скендер Куленовић, који је већ радио у овој кући… Очигледно се био зажелео друштва и разговора, јер у то време у Просвети, сем њега, није било ниједнога другога књижевника… (моје истицање, М. Л.) Од тада смо постали и нераздвојни: не само у Просветиној кући, него и у шетњама ноћним Београдом, седељкама за кафанским столовима… путовањима на књижевне вечери… и одласцима у риболов… Безмало две деценије били смо као ‘петак и субота’… Дуга би то била прича.“ (238)

[7] „Највећи број сопствених слабости (извесних попуштања или заобилажења појединих спорних места која су била на неки начин чак и у колизији са мојим схватањима) показао сам у покушајима прављења поетских портрета мојих најинтимнијих пријатеља, Куленовића и Сарајлића. Нарочито овог последњег, мог вршњака, према коме нисам могао да се домогнем било какве дистанце…“ (296)

[8] Сам Раичковић о неправди пише следеће: „У великом и замршеном клупку асоцијација – поводом збирке Детињства – које се још увек одмотава у мени, један податак је најупорнији и као да вапи да га не изоставим. Када сам први пут, са готово непознатим узбуђењем које се малтене граничило и са неком врстом слепила, прелиставао ову своју књижицу, није ми промакла болна чињеница да се међу њеним корицама није налазио један број песама, невелик, али које сам можда понајвише волео. Понајпре, песма којој и дан-данас памтим наслов: „Глад води у село Бован“. Касније, када сам се мало осмелио да и ја понекога нешто приупитам, сазнао сам да су ове песме из мог рукописа изостављене из једноставног разлога што су баш оне садржавале понајвише дозу декадентног духа и песимистичке атмосфере. Био је тек отпочео период открављивања, али, ипак, оно што ће се тек далеко касније називати рецидивима прошлости налазило се још увек, са дубоким кореном, чак и у свести оних који су међу првима помицали ствари унапред…“ (134–135). Све је ово у реду, наравно, и добро је као сведочанство. Раичковић не изоставља податак о неправди која му је учињена, када је реч о изостављању песама које је волео из његове прве збирке Детињства.

[9] Евентуални читалац Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију, бр. 1/1998, где је први пут публикована збирка песама Судбина раба Мирослава, после скоро 26 година! Радије наводим Емерсонове речи: „Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји“ (18). Овај текст објављујем, не толико и не само због апострофираних бивших уредника, већ да подсетим, опоменем све будуће (и данашње) људе да се сваки прекршај у љубави и једнакости (у нашим социјалним односима) освети, брзо или кад-тад…

[10] В. у књ. Огледи, издање И. Ђ. Ђурђевића, Сарајево 1918, есеј „Равнотежа. – Поравнање. – Компензација“, 16.

[11] Раичковић пише: „Био је ово тренутак једног од мојих најинтезивнијих сећања… као некаква синтеза успомена на све оно што је довело до мога живота… Међу тим успоменама помаљао се и огромни видик са пристаништем у Великом Градишту (завичајном месту моје мајке)… преко Дунава… све до оних тамних огранака Карпата на румунској страни… у дну хоризонта… И замагљена – и сада као и увек – успомена на моју родну Нересницу у подножју Хомоља… до које се још увек стиже преко једног дрвеног моста изнад речице Пека…“ (415)

[12]Можда ће зазвучати домишљено ако после свега што сам испричао кажем (у облику једне сасвим слободне метафоре): мој прави и једини завичај био је сваки онај бели (још неисписани) папир који је лежао на моме столу… Са далеко више узбуђења и предавања налазио сам се наднесен над оваквом обичном хартијом… него што се то збивало са мојим уласцима у родну Нересницу… Сенту са Тисом…и у Београду…“

Када сам 1972. године послао поштом рукопис моје књиге Судбина раба Мирослава, не уредник Раичковић – о коме ништа нисам знао онда, већ песник Раичковић био је човек у кога сам се, не кријем, надао: надао сам се да ће ме барем позвати, ако ми одбије рукопис, и указати ми шта је то у њему неквалитетно, лоше, почетничко, итд. Неко је у том рукопису, који сам сачувао, обичном оловком подвлачио стихове о бреговима – Раичковић, или Миодраг Павловић, јер они су у то време уредници поезије у „Просвети“?

ЛеЗ 0003639  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: