„Бесни олуј и стари храст“: фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

Светислав Стефановић, Политички списи Светислава Стефановића – Старим или новим путевима , одабрани политички списи (1899–1943), избор и предговор Предраг Пузић ( Артпринт , Нови Сад , 2006)

Светислав Стефановић, Политички списи  Светислава  Стефановића

Старим  или  новим  путевима ,
одабрани  политички  списи  (1899–1943),
избор и  предговор  Предраг Пузић ( Артпринт , Нови  Сад , 2006)

ПРЕДГОВОР

„Бесни олуј и стари храст“

фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

 „Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику“. Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму, верујемо да би његов живот имао сасвим другачији ток. Искусни Костић некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребајУ над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није послушао Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, док је наступајући двадесети век новим генерацијама указивао на нове политичке хоризонте. У неку руку, можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим, с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој активности. Старим или новим путевима, међутим, биће дилема која ће га, као неки усуд, пратити током целог његовог вишедеценијског политичког ангажмана.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил дефинитивно се опредељује за медицину, којУ похађа у Прагу и у Бечу (предају му Ханке, Екснер, Мелер), где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује Лаза Костић и први му честита.

У кајзеровом Бечу, током свог школовања (1897-1902), Стефановић је један од предводника младих социјалиста који су деловали у оквиру српског академског друштва „Зора”. Раме уз раме са колегама Лазом Поповићем, Браћом Грђић, Рудолфом Сарделићем и другима организује бројне манифестације у којима се залаже за зближење са босанским и хрватским студентима. За новосадски лист Заставу, финансијски подржаван од Јаше Томића, пише чланке у којима тражи веће учешће омладине у Јавном животу глорификује идеје Светозара Марковића и осуђује „деспотски“ режим Милана Обреновића, поводом установљења преког суда суђења вођама радикалске опозиције. По свршетку студија није дуго остао у Новом Саду, попришту многих битака за остварење српских националних права у Двојној монархији. „Вукла“ га је себи, као и многе друге пречане, слободарска Србија. Након добијања српског држављанства и службе у свом лекарском звању (1903.), постаје члан Пашићевих радикала.У Јагодини, у којој ради као лекар, врло активно суделује у раду месног одбора странке због свог ангажмана стиче симпатије радикалских првака Стојана Протића и Драже Павловића, који на својим пропутовањима одседају у његовој кући. Стефановић, међутим, не остаје дуго у овој странци. Сукоби и расцеп унутар партијских редова, као и његов немирни дух одводе га даље, у друштво Јаше Продановића, односно у друго радикалско крило, Самоталце (1910). Овај пут на служби је у Обреновцу. За председника тамошњег Среског одбора за срез Посавски изабран је 29. августа 1911. год. Са Рафаилом Арсеновићем и Светозаром Тасићем организује политичке зборове и конференције на којима учешћа узимају и њихове страначке колеге из Београда, др Божа Марковић и Војислав Лазић. Године 1913., у време II Балканског рата, мобилисан као лекар у Дринску дивизију, Стефановић за самосталски Одјек извештава о уласку српске војске у Скадар, осуђујући владу под вођством Николе Пашића за неуспех у албанском питању. У нишком Делу, у септембру 1915. године, непосредно пред велику аустријску офанзиву и окупацију Србије, пише о –„проклетсву величин“ немачког народа. После Првог светског рата, приступа оснивању нове и реформисане Републиканске демократске странке (1920.), постајући, временом, један од њених најистакнутијих идеолога и првака. На страницама партијских гласила (Република и Прогрес), у складу са идејним програмом и начелима, ревносно објављује бројне политичке чланке у којима се залаже за укидање монархије и увођење грађанске демократске републике, изједначење свих класа и организовање државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Ни овај његов политички ангажман није био дугог века. Због подршке Стјепану Радићу, предводнику хрватских сепаратистички настројених републиканаца, убрзо долази у сукоб са вођством своје партије из које по једном напису у Републици, иступа крајем марта 1922. године. Читаву деценију од тада, све до 1935., када приступа Збору Димитрија Љотића, Стефановић делује као независни интелектуалац. У повести српске књижевности више је него сигурно да нема писца иза којег је остало толико политичких наслова као што је то у његовом случају. Волео је да своје чланке пише као одговоре на јавна излагања појединих светских или домаћих политичара, научника или књижевника, дајући своје коментаре и нудећи решења актуелних политичких и друштвених питања. Испрва се осећао прозваним тамо где се критиковала демократија, доцније тамо где се у питање доводио корпоратипии систе«. Од прононсираног демократе временом се претворио у ортодоксног националисту и глорификатора југословенске десничарске идеологије. По ослобођењу, 1944. године, нове власти не опраштају му учешће на страни књижевне и политичке деснице.

Стефановићеви одабрани политички списи, представљени у овој књизи, тек треба да понуде једно целовитије и адекватније сагледавање његовог обимног и комплексног политичко-публицистичког рада. Ново читање анатемисаног писца, уколико се тежи објективности, треба да буде постављено изван идеолошких премиса и образаца. Стефановићев политички повратак у историју значио би не само исправљање једне неправде, већ и превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција. Уједно би се дошло до сазнања колико његов рад кореспондира са данашњом савременом политичком мисли.

У наредним редовима, користећи се обимним литерарним изворима, документима из Стефановићеве личне архиве, као и сведочењима његових пријатеља и страначких колега, покушаћемо да допремо до фрагмената изузетно занимљиве и провокативне политичке биографије једног од најконтроверзнијих српских културних делатника из прве половине двадесетог века. Нашу пажњу усмерили смо, пре свега, на период Стефановићевог чланства у Љотићевом Збору (1935-1938), односно на време његовог судбинског заокрета удесно. Чини нам се да упоредо с тим треба показати и Стефановићев амбивалентан однос према комунизму.

И нека ту негде и почне ова наша или, боље речено, Стефановићева прича

(…..) .

1 „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“, прир. М. Ненин, Матица српска, 1995., 257.

=  извор: наведено дело.  Публикује се по одобрењу приређивача.  Видети више  о овој књизи :

Aнали Правног факултета у Београду

Година LIV, бр. 2, 2006, стр. 1-328

UDC 34/35                    ISSN 0003–2565

= погледати и : Нова страница: СЕНС

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s