Архиве категорија: из бележница писаца

„Бесни олуј и стари храст“: фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

Светислав Стефановић, Политички списи Светислава Стефановића – Старим или новим путевима , одабрани политички списи (1899–1943), избор и предговор Предраг Пузић ( Артпринт , Нови Сад , 2006)

Светислав Стефановић, Политички списи  Светислава  Стефановића

Старим  или  новим  путевима ,
одабрани  политички  списи  (1899–1943),
избор и  предговор  Предраг Пузић ( Артпринт , Нови  Сад , 2006)

ПРЕДГОВОР

„Бесни олуј и стари храст“

фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

 „Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику“. Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму, верујемо да би његов живот имао сасвим другачији ток. Искусни Костић некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребајУ над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није послушао Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, док је наступајући двадесети век новим генерацијама указивао на нове политичке хоризонте. У неку руку, можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим, с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој активности. Старим или новим путевима, међутим, биће дилема која ће га, као неки усуд, пратити током целог његовог вишедеценијског политичког ангажмана.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил дефинитивно се опредељује за медицину, којУ похађа у Прагу и у Бечу (предају му Ханке, Екснер, Мелер), где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује Лаза Костић и први му честита.

У кајзеровом Бечу, током свог школовања (1897-1902), Стефановић је један од предводника младих социјалиста који су деловали у оквиру српског академског друштва „Зора”. Раме уз раме са колегама Лазом Поповићем, Браћом Грђић, Рудолфом Сарделићем и другима организује бројне манифестације у којима се залаже за зближење са босанским и хрватским студентима. За новосадски лист Заставу, финансијски подржаван од Јаше Томића, пише чланке у којима тражи веће учешће омладине у Јавном животу глорификује идеје Светозара Марковића и осуђује „деспотски“ режим Милана Обреновића, поводом установљења преког суда суђења вођама радикалске опозиције. По свршетку студија није дуго остао у Новом Саду, попришту многих битака за остварење српских националних права у Двојној монархији. „Вукла“ га је себи, као и многе друге пречане, слободарска Србија. Након добијања српског држављанства и службе у свом лекарском звању (1903.), постаје члан Пашићевих радикала.У Јагодини, у којој ради као лекар, врло активно суделује у раду месног одбора странке због свог ангажмана стиче симпатије радикалских првака Стојана Протића и Драже Павловића, који на својим пропутовањима одседају у његовој кући. Стефановић, међутим, не остаје дуго у овој странци. Сукоби и расцеп унутар партијских редова, као и његов немирни дух одводе га даље, у друштво Јаше Продановића, односно у друго радикалско крило, Самоталце (1910). Овај пут на служби је у Обреновцу. За председника тамошњег Среског одбора за срез Посавски изабран је 29. августа 1911. год. Са Рафаилом Арсеновићем и Светозаром Тасићем организује политичке зборове и конференције на којима учешћа узимају и њихове страначке колеге из Београда, др Божа Марковић и Војислав Лазић. Године 1913., у време II Балканског рата, мобилисан као лекар у Дринску дивизију, Стефановић за самосталски Одјек извештава о уласку српске војске у Скадар, осуђујући владу под вођством Николе Пашића за неуспех у албанском питању. У нишком Делу, у септембру 1915. године, непосредно пред велику аустријску офанзиву и окупацију Србије, пише о –„проклетсву величин“ немачког народа. После Првог светског рата, приступа оснивању нове и реформисане Републиканске демократске странке (1920.), постајући, временом, један од њених најистакнутијих идеолога и првака. На страницама партијских гласила (Република и Прогрес), у складу са идејним програмом и начелима, ревносно објављује бројне политичке чланке у којима се залаже за укидање монархије и увођење грађанске демократске републике, изједначење свих класа и организовање државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Ни овај његов политички ангажман није био дугог века. Због подршке Стјепану Радићу, предводнику хрватских сепаратистички настројених републиканаца, убрзо долази у сукоб са вођством своје партије из које по једном напису у Републици, иступа крајем марта 1922. године. Читаву деценију од тада, све до 1935., када приступа Збору Димитрија Љотића, Стефановић делује као независни интелектуалац. У повести српске књижевности више је него сигурно да нема писца иза којег је остало толико политичких наслова као што је то у његовом случају. Волео је да своје чланке пише као одговоре на јавна излагања појединих светских или домаћих политичара, научника или књижевника, дајући своје коментаре и нудећи решења актуелних политичких и друштвених питања. Испрва се осећао прозваним тамо где се критиковала демократија, доцније тамо где се у питање доводио корпоратипии систе«. Од прононсираног демократе временом се претворио у ортодоксног националисту и глорификатора југословенске десничарске идеологије. По ослобођењу, 1944. године, нове власти не опраштају му учешће на страни књижевне и политичке деснице.

Стефановићеви одабрани политички списи, представљени у овој књизи, тек треба да понуде једно целовитије и адекватније сагледавање његовог обимног и комплексног политичко-публицистичког рада. Ново читање анатемисаног писца, уколико се тежи објективности, треба да буде постављено изван идеолошких премиса и образаца. Стефановићев политички повратак у историју значио би не само исправљање једне неправде, већ и превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција. Уједно би се дошло до сазнања колико његов рад кореспондира са данашњом савременом политичком мисли.

У наредним редовима, користећи се обимним литерарним изворима, документима из Стефановићеве личне архиве, као и сведочењима његових пријатеља и страначких колега, покушаћемо да допремо до фрагмената изузетно занимљиве и провокативне политичке биографије једног од најконтроверзнијих српских културних делатника из прве половине двадесетог века. Нашу пажњу усмерили смо, пре свега, на период Стефановићевог чланства у Љотићевом Збору (1935-1938), односно на време његовог судбинског заокрета удесно. Чини нам се да упоредо с тим треба показати и Стефановићев амбивалентан однос према комунизму.

И нека ту негде и почне ова наша или, боље речено, Стефановићева прича

(…..) .

1 „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“, прир. М. Ненин, Матица српска, 1995., 257.

=  извор: наведено дело.  Публикује се по одобрењу приређивача.  Видети више  о овој књизи :

Aнали Правног факултета у Београду

Година LIV, бр. 2, 2006, стр. 1-328

UDC 34/35                    ISSN 0003–2565

= погледати и : Нова страница: СЕНС

Advertisements

Могући нацрт „Аутобиографије“ / Бела Тукадруз

Без патетике и цепидлачења

Црква у М. Поглед са источне стране
Црква у М. Поглед са источне стране

7. – Све што ми је било ускраћено (списак би био подугачак када бих набрајао), прелазило је у амбиције, у полет и занос, велике замисли.Шта је од свега тога остало осим читаве флоте исписаних папира, бескрајне горчине? Несигурност. Непрецизност. Никад из првог потеза да погодим тачно у средиште мете. Оклевање је постало друга природа, навика. Широко поље. Страх се одомомаћио, кукавичлук се скућио. И тако су прошле деценије, зар не?

 

Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке ...
Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке …

8. – Филм „Лолита“ први пут сам гледао у једном провинцисјком биоскопу као седамнаестогодишњак., саосећајући са остављеним маторцем. Роман по којем је филм снимљен прочитао сам неколико деценија после тога. Када се више нисам замајавао граничном линијом између чулног и поготног. Више су ми значили филмови које сам гледао као младић, него књиге које сам у то време читао, иако је да додам, филмски репертоар провинцијског биоскопа био ограничен. Али тзв. велики свет је налазио начина да стигне у забачену варош, пре, рецимо, књига савремених националних приповедача. Или збирки савремених песника. „Цигански кревет“ ми је донео из Београда и поклонио професор који је имао нескривених литерарних склоности. Таква књига није могла стићи редовним путем у скромну варошку библиотеку…. Штета што нисам постао писац филмских сценарија, што сам сањао да постанем романописац. Свет у којем сам провео првих двадесет година био је скројен од грубог сукна, тешког материјала. Није био по мојој мери, и није се много разликовао од других светова.

Улице, околна брда, хоризонт, спрудови, врбе – типична андрићевска касаба – железничка пруга и мали, врло мали број лепих девојака, два вашара и заједнички дочек нове године у гимназијској сали за фискултуру… (Ту стављам тачку.)

 

Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)
Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)

Људи понекад проговоре о самоћи, снебљиво или са криком галеба, брзо се удаљујући, већ после неколико реченица, о оном главном, најглавнијем, у правцу неодређености, одступајући од величине, истине и себе, брзином аутобуса који пролети између врба и нестане иза окуке. Скривајући Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и ко да их онда спаси од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих?

На ову сам мисао дошао размишљајући о псовки – када сам имао седам година, један ми је Влах из суседних села опсовао мајку. Био је риђ, црвен у лицу. То је он чинио увек кад сам био сам, тј. кад сам пролазио крај железничке пруге, коју је он тобоже чувао. Чудно – ја се никада нисам пожалио оцу; и то је потрајало до седмог разреда, чини ми се, када сам и ја њему узвратио истом мером (псовком). Прво се наљутио, а онда предложио да престанемо да се псујемо, јер је то ружно.

Али, добар део мог дечаштва протекао је у страховима од сусрета са тим човеком. Од сусрета са Власима.. . Јер и надзорник пруге (опет Влах) као и дућанџија из суседног села, чинили су исто – псовали ми мајку, зачикивали ме. Увреде су ишчилеле и страхови, али остале су као успомене на њих слике оних каменова крај железничке пруге, спуштена рампа, бурјан. Врежа купине, сврачак на телефонској жици… Нису Власи највеће зло, наравно – мада воле да се рашире као да су на помани. Псовком једном истом, ти људи нису желели да ме увреде, већ видевши ме усамљеног крај крда свиња, или оваца, тужног и замишљеног, покушавали су да ме отргну, да се нашале, циљајући тамо где сам најосетљивији. Мајку сам, наравно, неизмерно волео. Једини коме сам се жалио на те псовке био је ујак. Но ујакова заштита није могла бити ефикасна пошто је он научио само да одступа, самоодбрана се показала делотворнијом…

Сутон у Мишљеновцу, 1
Сутон у Мишљеновцу, 1

Бог је протеран из моје земље пре мог рођења и то је оно најгоре што је могло да је снађе. А уместо Бога у наш крај је стигао циркус, прави циркус. А са циркусом су стигли и кловнови, кревељење и фарсе.

Ја не мислим добро о историји, таквој историји, историји ако хоћете уопште, као што не певам похвале нереду, иако он понекада омогућава Ред. Ипак ми се чини да је све ово нејасно што имам на уму, да може бити погрешно схваћено. Страх ме спутава, а кукавичлук ме још увек задржава у ћорсокацима мрачним. Народ је лако завести, као наивну девојку, најлакше кад га ухвати извесна инерција крда које предводи ован. Народ којем је деценијама утериван страх у кости на све могуће начине навикао је на тај страх. Није се сасвим сродио са њим, али реагује као јато риба у плићаку које и сенка грлице или дивљег голуба који је задиханои слетео да се напије воде отера у дубине. Мислим да сам много грешио и сувише очекивао од погрешних људи, и за то сам одговоран искључиво ја. Али највише сам грешио онда када сам се удаљавао од ливаде, салаша, Просјанског пута, од трешања дивљих, јасенова и пластова, од остатака јазова, предања и говора наших баба, дедова, рођака. Суседа Влаха, манастирских сабора и вашара на које сам одлазио са рођацима или са џамбасима сумњивих биографија и склоности. На Ђурђевдан сам оцу правио друштво када би потерао буљук оваца преко Крајњег Потока на бачију на Паљевинама – хеј, па тада су још увек постојале бачије, бачија Стојана Ивиног у Дубоком Потоку и бачија Черкеза на Паљевинама. Одлазак на бачију на Ђурђевдан је био нешто незабворавно, догађај као и заветина, велика заветина на Спасовдан, и тада сам први пут видео – пред сам полазак у основну школу – лепе букове шуме, сребрна стабла и грмане; планина је имала извесну чар и помешан опори мирис горског цвећа. Пролазили смо полако крај салаша успут, и на басамцима су седеле у црнини бабе као чавке, замишљене; петлови су се шепурили испод високих столетних горуна. А веверице су претрчавале тихе шумске путеве, крај којих је било локви, калабука и мајчине душице. Али ништа тако није мирисало као мирис младих шишарки, које сам волео да скупљам, као и оне „старе“. Видео сам, кад смо прилазили тзв. Малим Паљевинама прекрасне брегове у даљини и разумео сам иако мали оно што је понекад мој отац говорио са својим саборцима из рата у тренуцима присећања, надахнућа, и веровао сам му, јер оније спадао у људе који лажу и изводи лакрдију ради лакрдије. Мада ми се чини да је очев отац, мој деда, иако ћутљив по природи, био човек знатно већег искуства. Као Солунац, свашта је претурио у младости, а старост су му загорчали амбициозни „побуњени синови“. Такве људе, као што је био Деда, гутала је историја – не судбина, гутала их је стихија и били су лак плен неправде, болести и проклетства.

Ја спомињем салаше, бачије, Ђурђевдане, заветине и вашаре свога детиства, јер су се урезали у моје памћење за сва времена, али исто тако знам да су многи салаши – пусти и налик на страшила, и можда најбоље сведочанство и оптужба против историје која се позивала на прогрес и будућност, а у ствари радила је плански и сулудо у корист пропасти…

Била је поплава не тако давно, незапамћена, већа можда од оне из 1910. године? Пек је преплавио и носио ко од шале све са собом, па је тако срушио и понео у неповрат и салаш Лукића у Лакомици покрај Пека. Стихија се надовезује на стихију. Нема више тога салаша крај кога смо одрасли, који је био, барем у нашем селу, један од последњих мохиканаца. Шта је остало од салаша? Део крова, део зида? Које ће већ за годину-две обрасти павит, жбуње… Стихија, поплава и шума сарађују иза наших леђа. Козе у овом вилајету нисам видео већ од седамдесетих. КАко може постојати једно потпланиснко село без коза и оваца?… Али можда има и неке користи од оног што се догодило, понекад чујем у своим сну Свету Петку, која саветује да градимо као наши пређи, тврда и сигурнија здања од камена, и на сигурнијем месту, на брдима, а не поред река, брзавица…

Сутон исто, 2
Сутон исто, 2

======= ФРАГМЕНТИ из рукописа

 

Pesmo moja pređi na drugoga / Radivoj Šajtinac

NI SPASA ,NI PRIVIĐENJA

Nikad i nukud !Ovo će potrajati.
U krvotoku sistema,javnim institucijama, sve gušći i neprohodniji
biće trombovi,začepljenja od stranačkih zaposlenja.
To stari,traje,ne mrda i ne da nikome, kad se još pridodaju
liferacije privatnih škola i fakulteta.ishodi smradnih dogovora,
obećanja i pretnji,rigidni,bezobrazni,nesposobni bezvoljnici i otrovni održavaoci simulakruma
zavetnici novog netalasanja,zagovornici novih “vrednosti „ i veština,
autistične snalažljivosti,klonovi novotrulog roditeljstva,ponašanja , ophođenja
i vere,gluposti,ružnoće i nemilosrđa.
Politika je pukla, traži naše nepovratno saučešće u svom očajanju,nema dogovora,vlast i lova zapovedaju Bogu sve u vezi prioriteta.
Bolovi su stereotipi,reči i mudrosti koje ih prate trule odmah po nastanku
Kardinalna kardiovaskularna korporacija , Slobodi i Opstanku preti
najsmrtnijom dosadom jer više nije pod ličnom kožom već pod sveprihvaćenim haosom.
U podivljaloj eposi svih značenja,nisu čista ni otkrića ni iskušenja, ni ambicije ni stvaralačka prava,ni dijalozi,ni drugost.Svi podvučene duše,spolja,na logorskoj
odeći, anđeoski hejteri i svemoguće žrtve samoopsenjujućeg
“sveznanja“, svega u ničemu a nigde nikog.
Pesmo moja pređi na drugoga.

Mart 2014          

                                                     

ВОЖД / Зоран М. Мандић

(Есеј о високим речима)

 знак препознавања

знак препознавања

Вожд је
У српском језику симбол
Лингвисти би рекли синоним фигуре за
Високу реч
Саздану у ризницама чула
Од (о)сећања
Која ево двеста година и
Турским историјским архивима
Одржава жестоки плам њиховог страха
Због петовековног ропства
Његових сурових намета
Из чије тамности је измилела та сабрана
Висока реч
 
Онај који је носи са главом и без ње
Данас Сутра Јуче
Само је пуки носилац
Носилац свести о постању
Главе без које се не може
Чак и када је одруби прљавац
Окоћен из утробе кукавног јајета
У народу познат као мућак
На мегдану као слабић
У племену као изрод
Вожд је висока реч
 
Без које би нам се уморило памћење
Као што умор савлада срце
Лудило узме ум
Ћутање Језик
Вожд је наша реч
 
Главаш у речнику њене браће и сестара
Глаголских лукавштина
Именичне одлучности
Она није сентиментална творевина тешко
Стеченог Духа
 
Карађорђе је представник само једног
Њеног значења
Таман онолико колико му је недостајало
Да зарад туђих не изгуби своју Главу
 
Та реч и без Главе светли у тамном вилајету
(Из)гоовора матерњег
Пред Богом који све види
Који је све видео
Сечу Вождове Главе
Набијање на колац пред кућом
У којој си рођен
Та висока реч сачувала је повест
 
Народног и у народу пробраног личног
Достојанства
Зато је ето у васцелом свету без Главе
Лепотом даровита као Шумадија
Као онај најсрпскији епитаф у туђини
 
Ој, Мораво
Безглава Главо што се не даш у памћењу
У лингвистици наших најбољих чула за Реч
За Високу Реч

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља / Бела Тукадруз

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља

Блокче "Липа..." Фотодокументација и Архив "Заветина"
Блокче „Липа…“ Фотодокументација и Архив „Заветина“

 

 

Овде почива
ПАНТА ОСТОЈИЋ
Жандармеријски наредник у пензији
 
 
Мојој драгој супризи
ГОСПАВИ – БОСИ
Бившој учитељици
Подижем овај споменик
За успомену на кратак
Али срећан брачни живот
 
Остави нас да за њом вечито тугујемо
Супруг
Марјан Светић
 
 
Овде почива
ПЕРА ЖИВАНОВИЋ
Бив. Трговац
Рођ. 1903. год. Погинуо
У Сарајеву 13. IV 1941
 
 
Овде почива
СРБА ФИЛИПОВИЋ
Службеник
Пож. 18 г.   + 1963
 
Споменик подигли
Ожалошћени
Сетра, мајка и отац
 
У сузама твојим
Окупан сам мајко
Пред сумрак навече
Долазиш једнако
 
Знам да сам ти била
Нада старих дана
Судбина је хтела
Да останем сама

(Љиљан на гробу и гране зимзелена)
 
 
Предлажем да се овде зауставимо.Нисам некрофил, о не. На гробље ме је водила, (најчешће, после радног времена и часова у гимназији) поподне – током пролећа и лета, крајем шесдесетих Клаудија Кардинале. Откуд она у овој малој вароши на Пеку? Пала са неба – лепотица, двојница КК. Изгледа да је тај, мени непознати покојник, С. Ф.  Био више него пријатељ, то јест несуђена љубав КК. Када сам то све преписивао, тј. уписивао у мало блокче, које сам сачувао? Током пролећа, лета 1969. године? Или, коју годину касније, након што је Клаудија Кардинале отишла у Европу, неповратно? Липа Блок IV, који има педесетак листова, већином неисписаних. Нема, нема ни један датум који би потврдио када сам све то писао… Факсимил прве странице блокчета, тј. нека врста плана, можда индиректно наводи на помисао, да је све то писано почетком седамесетих минулог века, у некој фази – грубо речено – Ex ponta, тј. упорних враћања на  места неизбрисивих успомена, каква су гробља, вароши или места наше младости. Видим, бележио сам  називе катастарске – Ћерана (где сам провео четири неизбрисиве године), Печанац, Војиловац, Трошарина, Лазина воденица, Црвено брдо, Чаршија, Стадион (ФК „Звижд“), „Бачина кафана“, Стари Биоскоп (Радиша), СЕШ, Гимназија, (стари) Дом културе (Библиотека), Бања…Нерићска мала, Лачевица, Бањско поље, Бранковаш, Код Багера, Крш, Клисура Јоргована, Јелењска стена, Железничка станица Кучево, ШИК, Ђула…

Прва страница блокчета. Факсимил
Прва страница блокчета. Факсимил

Деда Живко Катроманац: „Имам један сат. Ево га на руци. Али њега не волим да носим. Боље волим да гледам у Сунце. Имам и други сат. Добио сам га на поклон из Немачке. Али њега нећу да носим на руци. Тај сат чувам. Кад умрем – то ми је жеља – е, тек онда да ми ставе на руку. Много је леп тај сат! И оћу да гледам време на њему – тамо на оном свету!“
Више пута се женио, причали су ми поуздани људи о њему.
„Стојну узео…Копао некоме бунар, и онај његов компањон, Влах, пољуби Стојну. Одмах га је – заклао.И однео га и сакрио у неко воће. А неки пси луталице, нашли мртваца, изгризли му лице, врат… Али, некако се сазнало, да нису пси удавили тог његовог компањона. Отерали га на робију, скоро 8 година!…“

Пекарска радња РАДОСАВЉЕВИЋ Милан „Герга“
Фотограф Цветковић Драгутин
Обућар БОРОГА  (главна улица, тзв. „корзо“)
Да свет нестане, да се отвори бездан и Кучево пропадне у понор да ли би те белешке у блокчету, могле да васкрсну ту варош? Можда, ако би неко кренуо кроз лавиринт сећања и направио валидан извештај…