Архиве категорија: неофицијелна Србија

Могући нацрт „Аутобиографије“ / Бела Тукадруз

Без патетике и цепидлачења

Црква у М. Поглед са источне стране
Црква у М. Поглед са источне стране

7. – Све што ми је било ускраћено (списак би био подугачак када бих набрајао), прелазило је у амбиције, у полет и занос, велике замисли.Шта је од свега тога остало осим читаве флоте исписаних папира, бескрајне горчине? Несигурност. Непрецизност. Никад из првог потеза да погодим тачно у средиште мете. Оклевање је постало друга природа, навика. Широко поље. Страх се одомомаћио, кукавичлук се скућио. И тако су прошле деценије, зар не?

 

Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке ...
Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке …

8. – Филм „Лолита“ први пут сам гледао у једном провинцисјком биоскопу као седамнаестогодишњак., саосећајући са остављеним маторцем. Роман по којем је филм снимљен прочитао сам неколико деценија после тога. Када се више нисам замајавао граничном линијом између чулног и поготног. Више су ми значили филмови које сам гледао као младић, него књиге које сам у то време читао, иако је да додам, филмски репертоар провинцијског биоскопа био ограничен. Али тзв. велики свет је налазио начина да стигне у забачену варош, пре, рецимо, књига савремених националних приповедача. Или збирки савремених песника. „Цигански кревет“ ми је донео из Београда и поклонио професор који је имао нескривених литерарних склоности. Таква књига није могла стићи редовним путем у скромну варошку библиотеку…. Штета што нисам постао писац филмских сценарија, што сам сањао да постанем романописац. Свет у којем сам провео првих двадесет година био је скројен од грубог сукна, тешког материјала. Није био по мојој мери, и није се много разликовао од других светова.

Улице, околна брда, хоризонт, спрудови, врбе – типична андрићевска касаба – железничка пруга и мали, врло мали број лепих девојака, два вашара и заједнички дочек нове године у гимназијској сали за фискултуру… (Ту стављам тачку.)

 

Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)
Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)

Људи понекад проговоре о самоћи, снебљиво или са криком галеба, брзо се удаљујући, већ после неколико реченица, о оном главном, најглавнијем, у правцу неодређености, одступајући од величине, истине и себе, брзином аутобуса који пролети између врба и нестане иза окуке. Скривајући Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и ко да их онда спаси од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих?

На ову сам мисао дошао размишљајући о псовки – када сам имао седам година, један ми је Влах из суседних села опсовао мајку. Био је риђ, црвен у лицу. То је он чинио увек кад сам био сам, тј. кад сам пролазио крај железничке пруге, коју је он тобоже чувао. Чудно – ја се никада нисам пожалио оцу; и то је потрајало до седмог разреда, чини ми се, када сам и ја њему узвратио истом мером (псовком). Прво се наљутио, а онда предложио да престанемо да се псујемо, јер је то ружно.

Али, добар део мог дечаштва протекао је у страховима од сусрета са тим човеком. Од сусрета са Власима.. . Јер и надзорник пруге (опет Влах) као и дућанџија из суседног села, чинили су исто – псовали ми мајку, зачикивали ме. Увреде су ишчилеле и страхови, али остале су као успомене на њих слике оних каменова крај железничке пруге, спуштена рампа, бурјан. Врежа купине, сврачак на телефонској жици… Нису Власи највеће зло, наравно – мада воле да се рашире као да су на помани. Псовком једном истом, ти људи нису желели да ме увреде, већ видевши ме усамљеног крај крда свиња, или оваца, тужног и замишљеног, покушавали су да ме отргну, да се нашале, циљајући тамо где сам најосетљивији. Мајку сам, наравно, неизмерно волео. Једини коме сам се жалио на те псовке био је ујак. Но ујакова заштита није могла бити ефикасна пошто је он научио само да одступа, самоодбрана се показала делотворнијом…

Сутон у Мишљеновцу, 1
Сутон у Мишљеновцу, 1

Бог је протеран из моје земље пре мог рођења и то је оно најгоре што је могло да је снађе. А уместо Бога у наш крај је стигао циркус, прави циркус. А са циркусом су стигли и кловнови, кревељење и фарсе.

Ја не мислим добро о историји, таквој историји, историји ако хоћете уопште, као што не певам похвале нереду, иако он понекада омогућава Ред. Ипак ми се чини да је све ово нејасно што имам на уму, да може бити погрешно схваћено. Страх ме спутава, а кукавичлук ме још увек задржава у ћорсокацима мрачним. Народ је лако завести, као наивну девојку, најлакше кад га ухвати извесна инерција крда које предводи ован. Народ којем је деценијама утериван страх у кости на све могуће начине навикао је на тај страх. Није се сасвим сродио са њим, али реагује као јато риба у плићаку које и сенка грлице или дивљег голуба који је задиханои слетео да се напије воде отера у дубине. Мислим да сам много грешио и сувише очекивао од погрешних људи, и за то сам одговоран искључиво ја. Али највише сам грешио онда када сам се удаљавао од ливаде, салаша, Просјанског пута, од трешања дивљих, јасенова и пластова, од остатака јазова, предања и говора наших баба, дедова, рођака. Суседа Влаха, манастирских сабора и вашара на које сам одлазио са рођацима или са џамбасима сумњивих биографија и склоности. На Ђурђевдан сам оцу правио друштво када би потерао буљук оваца преко Крајњег Потока на бачију на Паљевинама – хеј, па тада су још увек постојале бачије, бачија Стојана Ивиног у Дубоком Потоку и бачија Черкеза на Паљевинама. Одлазак на бачију на Ђурђевдан је био нешто незабворавно, догађај као и заветина, велика заветина на Спасовдан, и тада сам први пут видео – пред сам полазак у основну школу – лепе букове шуме, сребрна стабла и грмане; планина је имала извесну чар и помешан опори мирис горског цвећа. Пролазили смо полако крај салаша успут, и на басамцима су седеле у црнини бабе као чавке, замишљене; петлови су се шепурили испод високих столетних горуна. А веверице су претрчавале тихе шумске путеве, крај којих је било локви, калабука и мајчине душице. Али ништа тако није мирисало као мирис младих шишарки, које сам волео да скупљам, као и оне „старе“. Видео сам, кад смо прилазили тзв. Малим Паљевинама прекрасне брегове у даљини и разумео сам иако мали оно што је понекад мој отац говорио са својим саборцима из рата у тренуцима присећања, надахнућа, и веровао сам му, јер оније спадао у људе који лажу и изводи лакрдију ради лакрдије. Мада ми се чини да је очев отац, мој деда, иако ћутљив по природи, био човек знатно већег искуства. Као Солунац, свашта је претурио у младости, а старост су му загорчали амбициозни „побуњени синови“. Такве људе, као што је био Деда, гутала је историја – не судбина, гутала их је стихија и били су лак плен неправде, болести и проклетства.

Ја спомињем салаше, бачије, Ђурђевдане, заветине и вашаре свога детиства, јер су се урезали у моје памћење за сва времена, али исто тако знам да су многи салаши – пусти и налик на страшила, и можда најбоље сведочанство и оптужба против историје која се позивала на прогрес и будућност, а у ствари радила је плански и сулудо у корист пропасти…

Била је поплава не тако давно, незапамћена, већа можда од оне из 1910. године? Пек је преплавио и носио ко од шале све са собом, па је тако срушио и понео у неповрат и салаш Лукића у Лакомици покрај Пека. Стихија се надовезује на стихију. Нема више тога салаша крај кога смо одрасли, који је био, барем у нашем селу, један од последњих мохиканаца. Шта је остало од салаша? Део крова, део зида? Које ће већ за годину-две обрасти павит, жбуње… Стихија, поплава и шума сарађују иза наших леђа. Козе у овом вилајету нисам видео већ од седамдесетих. КАко може постојати једно потпланиснко село без коза и оваца?… Али можда има и неке користи од оног што се догодило, понекад чујем у своим сну Свету Петку, која саветује да градимо као наши пређи, тврда и сигурнија здања од камена, и на сигурнијем месту, на брдима, а не поред река, брзавица…

Сутон исто, 2
Сутон исто, 2

======= ФРАГМЕНТИ из рукописа

 

Advertisements

ВОЖД / Зоран М. Мандић

(Есеј о високим речима)

 знак препознавања

знак препознавања

Вожд је
У српском језику симбол
Лингвисти би рекли синоним фигуре за
Високу реч
Саздану у ризницама чула
Од (о)сећања
Која ево двеста година и
Турским историјским архивима
Одржава жестоки плам њиховог страха
Због петовековног ропства
Његових сурових намета
Из чије тамности је измилела та сабрана
Висока реч
 
Онај који је носи са главом и без ње
Данас Сутра Јуче
Само је пуки носилац
Носилац свести о постању
Главе без које се не може
Чак и када је одруби прљавац
Окоћен из утробе кукавног јајета
У народу познат као мућак
На мегдану као слабић
У племену као изрод
Вожд је висока реч
 
Без које би нам се уморило памћење
Као што умор савлада срце
Лудило узме ум
Ћутање Језик
Вожд је наша реч
 
Главаш у речнику њене браће и сестара
Глаголских лукавштина
Именичне одлучности
Она није сентиментална творевина тешко
Стеченог Духа
 
Карађорђе је представник само једног
Њеног значења
Таман онолико колико му је недостајало
Да зарад туђих не изгуби своју Главу
 
Та реч и без Главе светли у тамном вилајету
(Из)гоовора матерњег
Пред Богом који све види
Који је све видео
Сечу Вождове Главе
Набијање на колац пред кућом
У којој си рођен
Та висока реч сачувала је повест
 
Народног и у народу пробраног личног
Достојанства
Зато је ето у васцелом свету без Главе
Лепотом даровита као Шумадија
Као онај најсрпскији епитаф у туђини
 
Ој, Мораво
Безглава Главо што се не даш у памћењу
У лингвистици наших најбољих чула за Реч
За Високу Реч

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља / Бела Тукадруз

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља

Блокче "Липа..." Фотодокументација и Архив "Заветина"
Блокче „Липа…“ Фотодокументација и Архив „Заветина“

 

 

Овде почива
ПАНТА ОСТОЈИЋ
Жандармеријски наредник у пензији
 
 
Мојој драгој супризи
ГОСПАВИ – БОСИ
Бившој учитељици
Подижем овај споменик
За успомену на кратак
Али срећан брачни живот
 
Остави нас да за њом вечито тугујемо
Супруг
Марјан Светић
 
 
Овде почива
ПЕРА ЖИВАНОВИЋ
Бив. Трговац
Рођ. 1903. год. Погинуо
У Сарајеву 13. IV 1941
 
 
Овде почива
СРБА ФИЛИПОВИЋ
Службеник
Пож. 18 г.   + 1963
 
Споменик подигли
Ожалошћени
Сетра, мајка и отац
 
У сузама твојим
Окупан сам мајко
Пред сумрак навече
Долазиш једнако
 
Знам да сам ти била
Нада старих дана
Судбина је хтела
Да останем сама

(Љиљан на гробу и гране зимзелена)
 
 
Предлажем да се овде зауставимо.Нисам некрофил, о не. На гробље ме је водила, (најчешће, после радног времена и часова у гимназији) поподне – током пролећа и лета, крајем шесдесетих Клаудија Кардинале. Откуд она у овој малој вароши на Пеку? Пала са неба – лепотица, двојница КК. Изгледа да је тај, мени непознати покојник, С. Ф.  Био више него пријатељ, то јест несуђена љубав КК. Када сам то све преписивао, тј. уписивао у мало блокче, које сам сачувао? Током пролећа, лета 1969. године? Или, коју годину касније, након што је Клаудија Кардинале отишла у Европу, неповратно? Липа Блок IV, који има педесетак листова, већином неисписаних. Нема, нема ни један датум који би потврдио када сам све то писао… Факсимил прве странице блокчета, тј. нека врста плана, можда индиректно наводи на помисао, да је све то писано почетком седамесетих минулог века, у некој фази – грубо речено – Ex ponta, тј. упорних враћања на  места неизбрисивих успомена, каква су гробља, вароши или места наше младости. Видим, бележио сам  називе катастарске – Ћерана (где сам провео четири неизбрисиве године), Печанац, Војиловац, Трошарина, Лазина воденица, Црвено брдо, Чаршија, Стадион (ФК „Звижд“), „Бачина кафана“, Стари Биоскоп (Радиша), СЕШ, Гимназија, (стари) Дом културе (Библиотека), Бања…Нерићска мала, Лачевица, Бањско поље, Бранковаш, Код Багера, Крш, Клисура Јоргована, Јелењска стена, Железничка станица Кучево, ШИК, Ђула…

Прва страница блокчета. Факсимил
Прва страница блокчета. Факсимил

Деда Живко Катроманац: „Имам један сат. Ево га на руци. Али њега не волим да носим. Боље волим да гледам у Сунце. Имам и други сат. Добио сам га на поклон из Немачке. Али њега нећу да носим на руци. Тај сат чувам. Кад умрем – то ми је жеља – е, тек онда да ми ставе на руку. Много је леп тај сат! И оћу да гледам време на њему – тамо на оном свету!“
Више пута се женио, причали су ми поуздани људи о њему.
„Стојну узео…Копао некоме бунар, и онај његов компањон, Влах, пољуби Стојну. Одмах га је – заклао.И однео га и сакрио у неко воће. А неки пси луталице, нашли мртваца, изгризли му лице, врат… Али, некако се сазнало, да нису пси удавили тог његовог компањона. Отерали га на робију, скоро 8 година!…“

Пекарска радња РАДОСАВЉЕВИЋ Милан „Герга“
Фотограф Цветковић Драгутин
Обућар БОРОГА  (главна улица, тзв. „корзо“)
Да свет нестане, да се отвори бездан и Кучево пропадне у понор да ли би те белешке у блокчету, могле да васкрсну ту варош? Можда, ако би неко кренуо кроз лавиринт сећања и направио валидан извештај…

 

Лакомица, моја оаза (Посвећено Су. Танасковић)

(Из „Бележнице“ Беле Тукадруза)

_____________________________

Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)

Откако сам отишао у пензију (пре две године), познаници и пријатељи ме повремено преслишавају: Живиш и ствараш на релацији Београд – Мишљеновац(?). Шта налазиш на том путу? Је ли Мишљеновац твоја оаза?“ Последњи ме је то питао Мирослав из Трешњевице (код Ариља). Одговорио сам:“ … Оно што је некада била моја оаза, рецимо – Лакомица или Преко Пека (потеси, на којима се налазе имања мојих родитеља, салаш)  то је данас континентална печка прашума. На другим местима налазим  оно што сам имао у свом детињству; још увек обилазим кад могу Србију уздуж и попреко) тражећи место за врло скромни  музеј под ведрим небом („Заветина“). Моја оаза ће бити тамо где буде била Документација и Архив и Библиотека „Заветина“…“  Тај одговор није био сасвим неискрен, него потпун. То је био одговор за неке новине или часопис. Моја оаза је негде другде. Био би прави одговор. Прошлог лета (2012.) пошто нисам имао чизме рибарске, нисам се усуђивао да идем уз Пек обалом  уобичајеном маршутом од пре двадесет година, рецимо – Белило – Лакомица, неких  400 метара, све је то било обрасло бујном ракитом, остругама, хмељом. А то беху плодне ливаде. И људи су те ливаде спролећа требили од корова, одржавали, косили. Ту буја најбоља трава у околини. Него сам ишао узводно, посред реке, докле се могло. А могло се скоро до ливаде пок. Мише Жикићевог где је још увек било дирека од турске ћуприје. Даље, до ливада Лукића није се могло, јер се  испречио велики и дубок вир, иза кога је са источне стране био спруд висок барем 3-4 метра, засут милијардом пластичних боца, и другим отпадом. Вода је дотицала однекуд, можда кроз лагум северне обале и испуњавала вир. Иначе, пролећна поплава је одгризла домар комад Жикићеве ливаде; чинило се да је следећег пролећа може и однети. Да брани и јази – нема ко; наследници живе у Пожаревцу; не виђам их овде у селу.

Пре неколио недеља у време сазревања раних трешања, направио сам два откоса у Лакомици: од оног што је некада била капија, па до прве и друге трешње, и  до крушке илињаче на обали Пека, само што се сада Пек повукао скоро тридесетак метара на север. Тамо где се Пек повукао беше пре педесетак година лепо речно острво, наш ракитар са плажом и дубоким виром, не веће од 10 ари. То острво је постојало све док нисам пошао у гимназију и док га моја покојна мајка није разорала (један део) да би посејала бостан. Пек је то искористио, наишао, и однео, ко од шале острво. Пек не само да је златна, него и врло чудна планинска брзавица. Песак носи и помера, читава брда шљунка. У Пек убацују две повремене реке, Љешничка (стотинак метара изнад имања Лукића), и Сенска ( на километар узводно уз Пек) сваке године хиљаде и хиљаде тона песка…Чувена и трагична поплава из 1910. године нанела је на најплоднија њиве у „Бари“ брда шљунка и направила стогодишњу штету….Пек је успео да формира своју прашуму у ужем појасу, у којој има места и за дивље пловке и аждаје…

Данас (29. јуна, 2013) обишао сам Лакомицу, некадашњу оазу, и направио неколико фотографија. Идући кроз високу непокошену траву у којој се бели и бујна отровна амброзија поред беле раде обалом до ливде Жикићевих, изненадио сам се да прошлогодишњег вира – препреке, и брда шљунка посред корита Пека нема; сад је на том месту острво, невелико, зелено, речно чудо. Пек, тј. већа отока тече северном страном, а мања јужном. Докле ће потрајати то острво, до пролећа 2014. године и уобичајених великих поплава, и тзв. великих сезонских архитетктонских радова речне силе?

Направио сам неколико фотографија у Жикићевој ливади, у којој је деценијама, баш у средини ливаде, доминирала велика трешња, са огромном крошњом, коју нису могла да оберу сва деца овог села. Сада је све то – како сељаци кажу, „урасло“, а у ливади покојног Раде Нениног има више кантариона него другде. Тополе су се нахериле над реку. Пек сада напада јове, одличне бранитеље обала, јове пок. Саве Лукића, и наше; и ту нема помоћи, изгледа. Али да сачекамо лето 2014. године…

Да ли је то моја оаза? Та запуштеност првокласне земље, удаљене ни 400 метара од главног регионалног пута и железничке пруге? Била. Пролазећи крај салаша којега је поплава пре неколико година скоро преполовила, видео реп црне змијурине, која кроз  набујале коприве отпуза у склониште…

Моја оаза је – мој радни сто…Моје прибежиште је писање. Сачувао сам драгоцене успомене, понешто и прибележио; али када би неко покушао да прави реконструкције на основу мојих успомена, сигурно би се, тврдим, разочарао испитујући пределе које сам описивао, узгред или детаљно… Једноставно, време и река су однели- на пример – високе обале Пека, у Белилу, тамо где је био газ, и где је у обалама реке било на стотине рупа из којих су полетале брегунице у летњи сутон… Тога више нема, као ни стотине других ствари….

_______________ (Посвећено Су. Танасковић)

Прилози: фотографије из Лакомице:

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

.

Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.
Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.

..

уз саму обалу Пека, Лакомица - отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.
уз саму обалу Пека, Лакомица – отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.

..

обала Пека, прашума, 2013
обала Пека, прашума, 2013

..

Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица
Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица

..

Пек, Лакомица, топола над реком
Пек, Лакомица, топола над реком

..

Пек, изблиза
Пек, изблиза

..

Гле, ено новог речног острва, јун 2013
Гле, ено новог речног острва, јун 2013

..

Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013
Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013

..

Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)
Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)

..

А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд - Пожаревац-Кучево)
А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд – Пожаревац-Кучево)

..

И ово је доказ срамног понашања - нељуди.
И ово је доказ срамног понашања – нељуди.

Отровна амброзија на обали Пекка (јун 2013)
Бела рада на обали Пека (јун 2013)

..

Цвет усред прашуме печке , јун 2013
Цвет усред прашуме печке , јун 2013

..

не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013
не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013

..

пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.
пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.

..

Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља...
Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља…

..

Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.
Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.

Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова...(јун 2013)
Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова…(јун 2013)

..

Лакомица, стварна, виђена очима објектива, није оаза Бела Тукадруза.

Радозналци, једним обичним кликом, могу упознати и „Лакомицу“ М. Лукића (прву плакету коју је објавио као ђак основне школе… пре скоро 50 година!!)  https://marijobelakumrijo.files.wordpress.com/2013/06/lakomica.pdf

Коцкарско писмо Damjanovica (псеудоним)

Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр. 1-2
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр.3-4
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр.3-4

 

Упућено на адресу Михаила Петровића,факсимил коверта
Упућено на адресу Михаила Петровића,факсимил коверта

полеђина истог коверта, факсимил
полеђина истог коверта, факсимил

Њ.К.В. Прин Ђорђе, исечак из новина, нађен у куферу Михаила Петровића Аласа
Њ.К.В. Принц Ђорђе, исечак из новина, нађен у куферу Михаила Петровића Аласа

Писмо говори разумљивим језиком страсног коцкара, из Монте Карла, 915.

Видети више о Ђорђу Карађорђевићу: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/n-e-k-dh

БРАНКОВ ЗЕМУНСКИ МУЗЕЈ

Историја Земуна дуга седам хиљада година последњих година доступна је управо захваљујући Бранку Најхолду, аутору изложбе „Занат је златан“ који је посветио и око 40 књига Земуну, пошто је његов Завичајни музеј већ осам година затворен.
– Две претходне изложбе које су се бавиле историјом Земуна носиле су назив „Таурунум Романум“ и „Таурунум Скордиска“. Таурунум се помињао на два или три места само као римска лука и то је све што је писало у историји. За 50 година, уз две објављене књиге, прикупио сам колекцију за коју су многи археолози рекли да је богатија и драгоценија него оне које постоје у музејима са овог подручја. Историја Таурунума, за који се показало да је постојао као велики провинцијски град на простору садашњег Земуна, сада се не сме избрисати – каже Бранко Најхолд и додаје да се крајем октобра очекује књига „Земун да(в)нашњи“ посвећена архитектури Земуна.
Према његовим речима интересовање за Земун почело је од његове десете године, а слушајући приче старих Земунаца наставио је да се едукује и прикупља предмете у вези са Земуном од неолита до данашњих дана.
– Оно што сам годинама прикупљао, већ више од 50 година, налази се на, у и испод ормана у мојој кући где је постало тесно. Моје колекцинарство има циљ да сведочанства остану за будућност, да не заврше у Дунаву и да буду доступна. Међутим, питам се шта ће се десити са свим тим збиркама. Завичајни музеј не ради пуних осам година, а не желим да доживим судбину зграде ливнице Пантелић или легата Ђорђа Чутуковића. Зграда ливнице пропада и не зна се где су завршиле остављене машине, пројекти и архива, а питање је где су Чутуковићева дела завршила – напомиње Најхолд.

Извор: http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/208505/Muzej-u-kuci

 

Бранко Најхолд, Земун
Бранко Најхолд, Земун

Бранко Најхолд је рођен 1947. године у Земуну, у породици која је и по очевој и по мајчиној линији присутна у овом граду већ дуже од два века. Своју љубав према родном граду исказао је, између осталог, и са око четрдесет књига и стотинак чланака посвећених Земуну, затим организовањем низа значајних културних манифестација, као и веома активним деловањем у јавном животу града. Ту посебно треба истаћи организацију Земунског међународног салона карикатуре, једног од најзначајнијихих у свету. Осим земунске историје, добар је познавалац и археологије и традиционалне афричке уметности, па је и у тим областима публиковао више књига и чланака, као и неколико књига прозе. Као издавач, у свом  предузећу „Траг“ објавио је више књига значајних за српску културу, а покренуо је и уређивао и неколико часописа.
Најзначајнији наслови о Земуну: Земун – дани давни, дани садашњи (књига I/1986; књига II/1987; књига III/1988); Хроника Земуна од праисторије до 1871 (1998); Хроника Земуна 1871-1918 (1994); Хроника Земуна 1918-1941 (1991) ; Земун, монографија (2001) ; Таурунум Романум (2009) ;Земунске разгледнице (1992); Земунске улице. Хронологија и порекло назива (1996) ; Земунске цркве (1993) ; Земунске кафане (1992); Столеће Миленијумске куле 1896-1996 (1996) ; Ликовни уметници Земуна, часопис „Ликовни живот“, бројеви 44 – 51/52, (1993-95); Земунска школа карикатуре (1996); Хроника земунског спорта (1989); Пола века Фудбалског клуба Земун (1995); Најзначајнији литерарни наслови: Приче из давнина (1999); Детињим траговима човечанства (1999); Афричке приче (2000); Грчке приче (2003)
За допринос културном животу града добио је годишњу награду Земуна 2001. године, а за допринос развоју светске карикатуре добио је награду међународне организације карикатуриста (ФЕЦО) 2006. године.

____________  Вреди погледати:

http://www.youtube.com/watch?v=CT_VGDTuqzU

Видети  више: Отворен 16. Међународни салон карикатуре у Земуну : http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/274937/Otvoren-16-Medjunarodni-salon-karikature-u-Zemunu