Архиве категорија: неразјашњено

„Бесни олуј и стари храст“: фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

Светислав Стефановић, Политички списи Светислава Стефановића – Старим или новим путевима , одабрани политички списи (1899–1943), избор и предговор Предраг Пузић ( Артпринт , Нови Сад , 2006)

Светислав Стефановић, Политички списи  Светислава  Стефановића

Старим  или  новим  путевима ,
одабрани  политички  списи  (1899–1943),
избор и  предговор  Предраг Пузић ( Артпринт , Нови  Сад , 2006)

ПРЕДГОВОР

„Бесни олуј и стари храст“

фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

 „Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику“. Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму, верујемо да би његов живот имао сасвим другачији ток. Искусни Костић некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребајУ над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није послушао Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, док је наступајући двадесети век новим генерацијама указивао на нове политичке хоризонте. У неку руку, можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим, с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој активности. Старим или новим путевима, међутим, биће дилема која ће га, као неки усуд, пратити током целог његовог вишедеценијског политичког ангажмана.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил дефинитивно се опредељује за медицину, којУ похађа у Прагу и у Бечу (предају му Ханке, Екснер, Мелер), где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује Лаза Костић и први му честита.

У кајзеровом Бечу, током свог школовања (1897-1902), Стефановић је један од предводника младих социјалиста који су деловали у оквиру српског академског друштва „Зора”. Раме уз раме са колегама Лазом Поповићем, Браћом Грђић, Рудолфом Сарделићем и другима организује бројне манифестације у којима се залаже за зближење са босанским и хрватским студентима. За новосадски лист Заставу, финансијски подржаван од Јаше Томића, пише чланке у којима тражи веће учешће омладине у Јавном животу глорификује идеје Светозара Марковића и осуђује „деспотски“ режим Милана Обреновића, поводом установљења преког суда суђења вођама радикалске опозиције. По свршетку студија није дуго остао у Новом Саду, попришту многих битака за остварење српских националних права у Двојној монархији. „Вукла“ га је себи, као и многе друге пречане, слободарска Србија. Након добијања српског држављанства и службе у свом лекарском звању (1903.), постаје члан Пашићевих радикала.У Јагодини, у којој ради као лекар, врло активно суделује у раду месног одбора странке због свог ангажмана стиче симпатије радикалских првака Стојана Протића и Драже Павловића, који на својим пропутовањима одседају у његовој кући. Стефановић, међутим, не остаје дуго у овој странци. Сукоби и расцеп унутар партијских редова, као и његов немирни дух одводе га даље, у друштво Јаше Продановића, односно у друго радикалско крило, Самоталце (1910). Овај пут на служби је у Обреновцу. За председника тамошњег Среског одбора за срез Посавски изабран је 29. августа 1911. год. Са Рафаилом Арсеновићем и Светозаром Тасићем организује политичке зборове и конференције на којима учешћа узимају и њихове страначке колеге из Београда, др Божа Марковић и Војислав Лазић. Године 1913., у време II Балканског рата, мобилисан као лекар у Дринску дивизију, Стефановић за самосталски Одјек извештава о уласку српске војске у Скадар, осуђујући владу под вођством Николе Пашића за неуспех у албанском питању. У нишком Делу, у септембру 1915. године, непосредно пред велику аустријску офанзиву и окупацију Србије, пише о –„проклетсву величин“ немачког народа. После Првог светског рата, приступа оснивању нове и реформисане Републиканске демократске странке (1920.), постајући, временом, један од њених најистакнутијих идеолога и првака. На страницама партијских гласила (Република и Прогрес), у складу са идејним програмом и начелима, ревносно објављује бројне политичке чланке у којима се залаже за укидање монархије и увођење грађанске демократске републике, изједначење свих класа и организовање државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Ни овај његов политички ангажман није био дугог века. Због подршке Стјепану Радићу, предводнику хрватских сепаратистички настројених републиканаца, убрзо долази у сукоб са вођством своје партије из које по једном напису у Републици, иступа крајем марта 1922. године. Читаву деценију од тада, све до 1935., када приступа Збору Димитрија Љотића, Стефановић делује као независни интелектуалац. У повести српске књижевности више је него сигурно да нема писца иза којег је остало толико политичких наслова као што је то у његовом случају. Волео је да своје чланке пише као одговоре на јавна излагања појединих светских или домаћих политичара, научника или књижевника, дајући своје коментаре и нудећи решења актуелних политичких и друштвених питања. Испрва се осећао прозваним тамо где се критиковала демократија, доцније тамо где се у питање доводио корпоратипии систе«. Од прононсираног демократе временом се претворио у ортодоксног националисту и глорификатора југословенске десничарске идеологије. По ослобођењу, 1944. године, нове власти не опраштају му учешће на страни књижевне и политичке деснице.

Стефановићеви одабрани политички списи, представљени у овој књизи, тек треба да понуде једно целовитије и адекватније сагледавање његовог обимног и комплексног политичко-публицистичког рада. Ново читање анатемисаног писца, уколико се тежи објективности, треба да буде постављено изван идеолошких премиса и образаца. Стефановићев политички повратак у историју значио би не само исправљање једне неправде, већ и превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција. Уједно би се дошло до сазнања колико његов рад кореспондира са данашњом савременом политичком мисли.

У наредним редовима, користећи се обимним литерарним изворима, документима из Стефановићеве личне архиве, као и сведочењима његових пријатеља и страначких колега, покушаћемо да допремо до фрагмената изузетно занимљиве и провокативне политичке биографије једног од најконтроверзнијих српских културних делатника из прве половине двадесетог века. Нашу пажњу усмерили смо, пре свега, на период Стефановићевог чланства у Љотићевом Збору (1935-1938), односно на време његовог судбинског заокрета удесно. Чини нам се да упоредо с тим треба показати и Стефановићев амбивалентан однос према комунизму.

И нека ту негде и почне ова наша или, боље речено, Стефановићева прича

(…..) .

1 „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“, прир. М. Ненин, Матица српска, 1995., 257.

=  извор: наведено дело.  Публикује се по одобрењу приређивача.  Видети више  о овој књизи :

Aнали Правног факултета у Београду

Година LIV, бр. 2, 2006, стр. 1-328

UDC 34/35                    ISSN 0003–2565

= погледати и : Нова страница: СЕНС

Advertisements

NA SRBIJU BACAJU OTROV IZ AVIONA

chemtrails

BOLEST DOLAZI SA NEBA – SRBIJU TRUJU KAO KOROV

Sada već skoro čitavu deceniju vrši se intenzivno zaprašivanje stanovništva Srbije i mnogih drugih zemalja iz vazduha. Radi se o za te svrhe specijalno modifikovanim avionima koji sa velikih visina izbacuju, odnosno raspršuju, određene biološke agense čiji je tačan hemijski sastav zasad nepoznat, kao i sama svrha zbog koje se ovakva jedna operacija obavlja. Bez obzira na mnoge žalbe građana, pogotovo u SAD, postojanje ovakve jedne operacije zvanično se negira, a svi oni koji o ovome javno pričaju automatski se svrstavaju u kategoriju konspirativnih teoretičara. Svesni da vrlo lako možemo biti svrstani u tu kategoriju, odlučili smo da doprinesemo širenju istine o genocidu koji se vrši nad stanovništvom Srbije i sveta.

Normalne mlaznice nastaju od izduvnih gasova izbačenih iz turbina avionskih motora. One se na visini preko 10000 metara pretvaraju u ledene kristale i normalno se mogu održati u vazduhu najviše 20 minuta.

Za razliku od njih, hemijski mlazevi ostaju da vise u vazduhu veoma dugo i onda se polako šire i povezuju, formirajući oblak tipa cirus. Mlaznice se polažu najčešće u obliku znaka X ili mreže.

chemtrails-hemtreils02

U knjigama „Death from the Skies“ i „Healing Codes for the Biological Apocalypse“, Dr Len Horowitz tvrdi kako se radi o raspršivanju priona, belančevina koje su u stanju da se pod određenim okolnostima pretvore u kristale, a onda zavisno od toga kojim se frekvencijama izlože, izazivaju određene bolesti kao npr. „bolest ludih krava“, Creutzfeld Jacobs Sindrom, i ceo niz drugih zdravstvenih poremećaja kod ljudi i životinja.

Prema Horowitz-u, nakon što se stanovništvo inficira prionima, dovoljno je da se određeni regioni izlože elektromagnetnim talasima specifičnih frekvencija, uz pomoć tzv. HAARP sistema, preko tornjeva za mobilnu telefoniju, GWEN tornjeva itd. – i da ljudi u tom regionu obole od određenih bolesti.

Što se tiče Srbije, prema rezultatima istraživanja „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji“, vodeći uzroci obolevanja kod muškaraca bili su ishemijska bolest srca, šlog i rak pluća, dok su za žene to bili šlog, ishemijska bolest srca, rak dojke i dijabetes. Zdravstveno stanje odraslog stanovništva karakteriše blago povećanje opšte stope obolevanja, u kome dominiraju bolesti sistema za disanje, sistema krvotoka i mišićno – koštanog sistema i vezivnog tkiva.

Postoje i neke indikacije da bi se ovde moglo raditi i o veštačkom indukovanju genetske mutacije kod čoveka.

Namerno uzrokovanje određenih bolesti uzima u obzir kao jedna od mogućih metoda kojom tzv. „tajna vlada“ planira da se reši suvišne populacije, odnosno, da kontroliše broj stanovništva naše planete, jer je to, navodno, i jedan od glavnih elemenata tzv. Novog Svetskog Poretka.

U svakom slučaju, kratko nakon raspršivanja ovog spreja iz vazduha mnogo ljudi u zahvaćenim područjima oboli od raznih respiratornih poremećaja kao i bolesti sličnoj gripu. Sve je to praćeno i povećanim mortalitetom kod starijih osoba i dece. Takođe se kod stanovništva javlja i jedna opšta letargija, kao i neki drugi simptomi oboljenja nervnog sistema.

Takođe je primećeno da područja koja se redovno zaprašuju postaju sušna te je to navelo mnoge da zaključe kako se ovde radi o modifikaciji klime. Čini se ipak da je izazivanje suše samo jedan od sporednih efekata hemijskih mlazeva.

Hemijski sastav

Već odavno jedna veća grupa ljudi prati ove nebeske aktivnosti, uzima uzorke iz tih hemo-mlaznica i prema nalazima iz nekih privatnih laboratorija, u njima se nalaze različiti biološki i patogeni agensi, od mikroorganizama pa do određenih metala kao što su npr. soli barijuma i aluminijske čestice mikronskih dimenzija.

chemtrails02

Do sada u ovim hemijskim mlaznicama su pronađeni sledeći agensi:

 

1. Pseudomonas Aeruginosa – bakterija koja napada većinom respiratorni sistem čoveka;
2. Pseudomonas fluorescens; izaziva infekcije krvi i respiratornog sistema;
3. Serratia marcescens – upala pluća, upala mozga, upala srčanog mišića;
4. Mycoplasma fermentes incognitus, vrsta patogenog mikroorganizma za koju se pretpostavlja da je stvorena bio-inženjeringom u američkim vojnim laboratorijama i koja je pronađena kod 45% američkih vojnika koji boluju od tzv. golfskog sindroma;
5. Streptomyces i druge vrste gljivice;
6. Neke vrste kvasaca;
7. Određene bakterije koje sadrže specifične enzime koji su u stanju da izmene genom čoveka;
8. Soli barijuma;
9. Aluminijum – čestice mikronskih dimenzija; (interesantno je da ljudi koji pate od Alchajmerove bolesti imaju veću količinu aluminijuma u mozgu);
10. Ethylene dibromide (dibrometan) C2H4Br2– kancerogeni dodatak za gorivo i insekticid, mirisa sličnog hloroformu; izaziva depresiju CNS-a, edem pluća i nadražuje sluznicu respiratornog trakta; čini se da je on uzročnik i karakterističnog kašlja („kemtrejl kašalj“) koji se javlja kod ljudi nakon zaprašivanja određenog područja;
11. Dehidrirane ljudske crvene i bele krvne ćelije (eritrociti i leukociti);
12. Fibrozni filamenti (njihova uloga je navodno da omoguće određenim mikroorganizmima koji se nalaze u ovoj hemijskoj smesi da živi stignu do zemlje, jer bi ih normalni atmosferski uslovi uništili. Tako se na područjima zaprašivanja mogu naći smeđe fibrizne niti slične paučini koje su veoma toksične.);
13. Virusi i prioni nisu zvanično potvrđeni; njihovo prisustvo se samo nagađa.

Pogledajte odličan dokumentarni film na tu temu pod nazivom „Chemtrails: What in the World Are They Spraying“. Film je na engleskom jeziku.

(Vestinet.rs)

NA SRBIJU BACAJU OTROV IZ AVIONA.

Могући нацрт „Аутобиографије“ / Бела Тукадруз

Без патетике и цепидлачења

Црква у М. Поглед са источне стране
Црква у М. Поглед са источне стране

7. – Све што ми је било ускраћено (списак би био подугачак када бих набрајао), прелазило је у амбиције, у полет и занос, велике замисли.Шта је од свега тога остало осим читаве флоте исписаних папира, бескрајне горчине? Несигурност. Непрецизност. Никад из првог потеза да погодим тачно у средиште мете. Оклевање је постало друга природа, навика. Широко поље. Страх се одомомаћио, кукавичлук се скућио. И тако су прошле деценије, зар не?

 

Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке ...
Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке …

8. – Филм „Лолита“ први пут сам гледао у једном провинцисјком биоскопу као седамнаестогодишњак., саосећајући са остављеним маторцем. Роман по којем је филм снимљен прочитао сам неколико деценија после тога. Када се више нисам замајавао граничном линијом између чулног и поготног. Више су ми значили филмови које сам гледао као младић, него књиге које сам у то време читао, иако је да додам, филмски репертоар провинцијског биоскопа био ограничен. Али тзв. велики свет је налазио начина да стигне у забачену варош, пре, рецимо, књига савремених националних приповедача. Или збирки савремених песника. „Цигански кревет“ ми је донео из Београда и поклонио професор који је имао нескривених литерарних склоности. Таква књига није могла стићи редовним путем у скромну варошку библиотеку…. Штета што нисам постао писац филмских сценарија, што сам сањао да постанем романописац. Свет у којем сам провео првих двадесет година био је скројен од грубог сукна, тешког материјала. Није био по мојој мери, и није се много разликовао од других светова.

Улице, околна брда, хоризонт, спрудови, врбе – типична андрићевска касаба – железничка пруга и мали, врло мали број лепих девојака, два вашара и заједнички дочек нове године у гимназијској сали за фискултуру… (Ту стављам тачку.)

 

Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)
Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)

Људи понекад проговоре о самоћи, снебљиво или са криком галеба, брзо се удаљујући, већ после неколико реченица, о оном главном, најглавнијем, у правцу неодређености, одступајући од величине, истине и себе, брзином аутобуса који пролети између врба и нестане иза окуке. Скривајући Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и ко да их онда спаси од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих?

На ову сам мисао дошао размишљајући о псовки – када сам имао седам година, један ми је Влах из суседних села опсовао мајку. Био је риђ, црвен у лицу. То је он чинио увек кад сам био сам, тј. кад сам пролазио крај железничке пруге, коју је он тобоже чувао. Чудно – ја се никада нисам пожалио оцу; и то је потрајало до седмог разреда, чини ми се, када сам и ја њему узвратио истом мером (псовком). Прво се наљутио, а онда предложио да престанемо да се псујемо, јер је то ружно.

Али, добар део мог дечаштва протекао је у страховима од сусрета са тим човеком. Од сусрета са Власима.. . Јер и надзорник пруге (опет Влах) као и дућанџија из суседног села, чинили су исто – псовали ми мајку, зачикивали ме. Увреде су ишчилеле и страхови, али остале су као успомене на њих слике оних каменова крај железничке пруге, спуштена рампа, бурјан. Врежа купине, сврачак на телефонској жици… Нису Власи највеће зло, наравно – мада воле да се рашире као да су на помани. Псовком једном истом, ти људи нису желели да ме увреде, већ видевши ме усамљеног крај крда свиња, или оваца, тужног и замишљеног, покушавали су да ме отргну, да се нашале, циљајући тамо где сам најосетљивији. Мајку сам, наравно, неизмерно волео. Једини коме сам се жалио на те псовке био је ујак. Но ујакова заштита није могла бити ефикасна пошто је он научио само да одступа, самоодбрана се показала делотворнијом…

Сутон у Мишљеновцу, 1
Сутон у Мишљеновцу, 1

Бог је протеран из моје земље пре мог рођења и то је оно најгоре што је могло да је снађе. А уместо Бога у наш крај је стигао циркус, прави циркус. А са циркусом су стигли и кловнови, кревељење и фарсе.

Ја не мислим добро о историји, таквој историји, историји ако хоћете уопште, као што не певам похвале нереду, иако он понекада омогућава Ред. Ипак ми се чини да је све ово нејасно што имам на уму, да може бити погрешно схваћено. Страх ме спутава, а кукавичлук ме још увек задржава у ћорсокацима мрачним. Народ је лако завести, као наивну девојку, најлакше кад га ухвати извесна инерција крда које предводи ован. Народ којем је деценијама утериван страх у кости на све могуће начине навикао је на тај страх. Није се сасвим сродио са њим, али реагује као јато риба у плићаку које и сенка грлице или дивљег голуба који је задиханои слетео да се напије воде отера у дубине. Мислим да сам много грешио и сувише очекивао од погрешних људи, и за то сам одговоран искључиво ја. Али највише сам грешио онда када сам се удаљавао од ливаде, салаша, Просјанског пута, од трешања дивљих, јасенова и пластова, од остатака јазова, предања и говора наших баба, дедова, рођака. Суседа Влаха, манастирских сабора и вашара на које сам одлазио са рођацима или са џамбасима сумњивих биографија и склоности. На Ђурђевдан сам оцу правио друштво када би потерао буљук оваца преко Крајњег Потока на бачију на Паљевинама – хеј, па тада су још увек постојале бачије, бачија Стојана Ивиног у Дубоком Потоку и бачија Черкеза на Паљевинама. Одлазак на бачију на Ђурђевдан је био нешто незабворавно, догађај као и заветина, велика заветина на Спасовдан, и тада сам први пут видео – пред сам полазак у основну школу – лепе букове шуме, сребрна стабла и грмане; планина је имала извесну чар и помешан опори мирис горског цвећа. Пролазили смо полако крај салаша успут, и на басамцима су седеле у црнини бабе као чавке, замишљене; петлови су се шепурили испод високих столетних горуна. А веверице су претрчавале тихе шумске путеве, крај којих је било локви, калабука и мајчине душице. Али ништа тако није мирисало као мирис младих шишарки, које сам волео да скупљам, као и оне „старе“. Видео сам, кад смо прилазили тзв. Малим Паљевинама прекрасне брегове у даљини и разумео сам иако мали оно што је понекад мој отац говорио са својим саборцима из рата у тренуцима присећања, надахнућа, и веровао сам му, јер оније спадао у људе који лажу и изводи лакрдију ради лакрдије. Мада ми се чини да је очев отац, мој деда, иако ћутљив по природи, био човек знатно већег искуства. Као Солунац, свашта је претурио у младости, а старост су му загорчали амбициозни „побуњени синови“. Такве људе, као што је био Деда, гутала је историја – не судбина, гутала их је стихија и били су лак плен неправде, болести и проклетства.

Ја спомињем салаше, бачије, Ђурђевдане, заветине и вашаре свога детиства, јер су се урезали у моје памћење за сва времена, али исто тако знам да су многи салаши – пусти и налик на страшила, и можда најбоље сведочанство и оптужба против историје која се позивала на прогрес и будућност, а у ствари радила је плански и сулудо у корист пропасти…

Била је поплава не тако давно, незапамћена, већа можда од оне из 1910. године? Пек је преплавио и носио ко од шале све са собом, па је тако срушио и понео у неповрат и салаш Лукића у Лакомици покрај Пека. Стихија се надовезује на стихију. Нема више тога салаша крај кога смо одрасли, који је био, барем у нашем селу, један од последњих мохиканаца. Шта је остало од салаша? Део крова, део зида? Које ће већ за годину-две обрасти павит, жбуње… Стихија, поплава и шума сарађују иза наших леђа. Козе у овом вилајету нисам видео већ од седамдесетих. КАко може постојати једно потпланиснко село без коза и оваца?… Али можда има и неке користи од оног што се догодило, понекад чујем у своим сну Свету Петку, која саветује да градимо као наши пређи, тврда и сигурнија здања од камена, и на сигурнијем месту, на брдима, а не поред река, брзавица…

Сутон исто, 2
Сутон исто, 2

======= ФРАГМЕНТИ из рукописа

 

Лакомица, моја оаза (Посвећено Су. Танасковић)

(Из „Бележнице“ Беле Тукадруза)

_____________________________

Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)

Откако сам отишао у пензију (пре две године), познаници и пријатељи ме повремено преслишавају: Живиш и ствараш на релацији Београд – Мишљеновац(?). Шта налазиш на том путу? Је ли Мишљеновац твоја оаза?“ Последњи ме је то питао Мирослав из Трешњевице (код Ариља). Одговорио сам:“ … Оно што је некада била моја оаза, рецимо – Лакомица или Преко Пека (потеси, на којима се налазе имања мојих родитеља, салаш)  то је данас континентална печка прашума. На другим местима налазим  оно што сам имао у свом детињству; још увек обилазим кад могу Србију уздуж и попреко) тражећи место за врло скромни  музеј под ведрим небом („Заветина“). Моја оаза ће бити тамо где буде била Документација и Архив и Библиотека „Заветина“…“  Тај одговор није био сасвим неискрен, него потпун. То је био одговор за неке новине или часопис. Моја оаза је негде другде. Био би прави одговор. Прошлог лета (2012.) пошто нисам имао чизме рибарске, нисам се усуђивао да идем уз Пек обалом  уобичајеном маршутом од пре двадесет година, рецимо – Белило – Лакомица, неких  400 метара, све је то било обрасло бујном ракитом, остругама, хмељом. А то беху плодне ливаде. И људи су те ливаде спролећа требили од корова, одржавали, косили. Ту буја најбоља трава у околини. Него сам ишао узводно, посред реке, докле се могло. А могло се скоро до ливаде пок. Мише Жикићевог где је још увек било дирека од турске ћуприје. Даље, до ливада Лукића није се могло, јер се  испречио велики и дубок вир, иза кога је са источне стране био спруд висок барем 3-4 метра, засут милијардом пластичних боца, и другим отпадом. Вода је дотицала однекуд, можда кроз лагум северне обале и испуњавала вир. Иначе, пролећна поплава је одгризла домар комад Жикићеве ливаде; чинило се да је следећег пролећа може и однети. Да брани и јази – нема ко; наследници живе у Пожаревцу; не виђам их овде у селу.

Пре неколио недеља у време сазревања раних трешања, направио сам два откоса у Лакомици: од оног што је некада била капија, па до прве и друге трешње, и  до крушке илињаче на обали Пека, само што се сада Пек повукао скоро тридесетак метара на север. Тамо где се Пек повукао беше пре педесетак година лепо речно острво, наш ракитар са плажом и дубоким виром, не веће од 10 ари. То острво је постојало све док нисам пошао у гимназију и док га моја покојна мајка није разорала (један део) да би посејала бостан. Пек је то искористио, наишао, и однео, ко од шале острво. Пек не само да је златна, него и врло чудна планинска брзавица. Песак носи и помера, читава брда шљунка. У Пек убацују две повремене реке, Љешничка (стотинак метара изнад имања Лукића), и Сенска ( на километар узводно уз Пек) сваке године хиљаде и хиљаде тона песка…Чувена и трагична поплава из 1910. године нанела је на најплоднија њиве у „Бари“ брда шљунка и направила стогодишњу штету….Пек је успео да формира своју прашуму у ужем појасу, у којој има места и за дивље пловке и аждаје…

Данас (29. јуна, 2013) обишао сам Лакомицу, некадашњу оазу, и направио неколико фотографија. Идући кроз високу непокошену траву у којој се бели и бујна отровна амброзија поред беле раде обалом до ливде Жикићевих, изненадио сам се да прошлогодишњег вира – препреке, и брда шљунка посред корита Пека нема; сад је на том месту острво, невелико, зелено, речно чудо. Пек, тј. већа отока тече северном страном, а мања јужном. Докле ће потрајати то острво, до пролећа 2014. године и уобичајених великих поплава, и тзв. великих сезонских архитетктонских радова речне силе?

Направио сам неколико фотографија у Жикићевој ливади, у којој је деценијама, баш у средини ливаде, доминирала велика трешња, са огромном крошњом, коју нису могла да оберу сва деца овог села. Сада је све то – како сељаци кажу, „урасло“, а у ливади покојног Раде Нениног има више кантариона него другде. Тополе су се нахериле над реку. Пек сада напада јове, одличне бранитеље обала, јове пок. Саве Лукића, и наше; и ту нема помоћи, изгледа. Али да сачекамо лето 2014. године…

Да ли је то моја оаза? Та запуштеност првокласне земље, удаљене ни 400 метара од главног регионалног пута и железничке пруге? Била. Пролазећи крај салаша којега је поплава пре неколико година скоро преполовила, видео реп црне змијурине, која кроз  набујале коприве отпуза у склониште…

Моја оаза је – мој радни сто…Моје прибежиште је писање. Сачувао сам драгоцене успомене, понешто и прибележио; али када би неко покушао да прави реконструкције на основу мојих успомена, сигурно би се, тврдим, разочарао испитујући пределе које сам описивао, узгред или детаљно… Једноставно, време и река су однели- на пример – високе обале Пека, у Белилу, тамо где је био газ, и где је у обалама реке било на стотине рупа из којих су полетале брегунице у летњи сутон… Тога више нема, као ни стотине других ствари….

_______________ (Посвећено Су. Танасковић)

Прилози: фотографије из Лакомице:

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

.

Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.
Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.

..

уз саму обалу Пека, Лакомица - отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.
уз саму обалу Пека, Лакомица – отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.

..

обала Пека, прашума, 2013
обала Пека, прашума, 2013

..

Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица
Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица

..

Пек, Лакомица, топола над реком
Пек, Лакомица, топола над реком

..

Пек, изблиза
Пек, изблиза

..

Гле, ено новог речног острва, јун 2013
Гле, ено новог речног острва, јун 2013

..

Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013
Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013

..

Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)
Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)

..

А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд - Пожаревац-Кучево)
А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд – Пожаревац-Кучево)

..

И ово је доказ срамног понашања - нељуди.
И ово је доказ срамног понашања – нељуди.

Отровна амброзија на обали Пекка (јун 2013)
Бела рада на обали Пека (јун 2013)

..

Цвет усред прашуме печке , јун 2013
Цвет усред прашуме печке , јун 2013

..

не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013
не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013

..

пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.
пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.

..

Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља...
Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља…

..

Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.
Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.

Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова...(јун 2013)
Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова…(јун 2013)

..

Лакомица, стварна, виђена очима објектива, није оаза Бела Тукадруза.

Радозналци, једним обичним кликом, могу упознати и „Лакомицу“ М. Лукића (прву плакету коју је објавио као ђак основне школе… пре скоро 50 година!!)  https://marijobelakumrijo.files.wordpress.com/2013/06/lakomica.pdf