Архиве категорија: Превредновање

Не може се зауставити

Кога је све“изненадила“ ова зима?

ПОВЕЗАНЕ ТЕМЕ: лед, дунав, сава, зима, бродови, српска посла, језа…


Ледоломац „Гребен“ на Дунаву на подручју Београда (Фото Д. Ћирков)
    Да ли је то једини ледоломац на Дунаву?
    Читам коментаре, уз чланак у коме су повезане оне горње теме,  и чини ми се да су  коментари много ближе стварности на терену, него ….али… ако Србија нема више од 2, или три речна ледоломца, сви су и разговори и коментари излишни. Треба да дође оваква једна зима…Па да видимо -шта све у овој држави фали. И сву прозирност политичке реторике. Србији треба – добар домаћин, пре свега.
biće veselo,пре 2 дана: Prema nama bliskim medijima,koliko juče smo odahnuli,medjutim mediji sa terena tvrde da ćemo odahnuti već sa otopljavanjem,koji takodje najavljuju sigurno do polovine februara…!!!
Грофови Ечкапре један дан: ОН нек и даље даје субвенције странцима сад нек ОН иде да ломи лед на Дунаву. А ми немамо решење ни за поплаве,суше,мразеве што на путевима што на рекама.

Два мађарска ледоломца Јегторо VI и Јегторо XI пробили су ледени чеп код Даља и тренутно Јегторо XI одржава пробијени коридор како би омогућио несметано протицање леда, навело је данас Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у саопштењу о стању у саобраћају. Два додатна мађарска ледоломца „Сечењи” и „Јекторо 7” тренутно пробијају ледену баријеру која је формирана од Сурдука до Пупиновог моста, а очекује се да ће данас стићи до Београда. Ледоломац „Гребен” тренутно делује у Смедереву, а након пробијања ледених површина у Смедереву биће донета одлука о његовом даљем ангажовању. Како је саопштено, брод „Бор” је код Хидроелектране Ђердап 1. …. итд.

ИДИЛИЧНО:Корзо на залеђеном Тамишу .   – Ових дана је уобичајен призор воде оковане ледом, али је и у Панчеву, на Тамишу, забрињавајућа слика опуштених шетача, клизача, па и породица са малом децом који шетају средином залеђене реке.

У локалном риболовачком друштву, смештеном на самој обали, кажу да је Тамиш, нарочито викендом, право клизалиште и корзо, до касних ноћних сати. Искусни риболовци још кажу да не помажу ни њихова усмена упозорења да је то опасна авантура, да би овакве активности могле проузроковати пуцање леда, а забава се претворити у трагедију.

Истог мишљења су и у Градском штабу за ванредне ситуације, који је такорећи у сталном заседању, а локално грађанство свакодневно засипа саопштењима о временским (не)приликама, активностима локалних комуналних служби, док се последње у низу односи на озбиљно упозорење „најхрабријим Панчевцима” како излазак на залеђени Тамиш никако није препоручљив.

А да љубитеља зимских чаролија на Тамишу има свакодневно, уверили смо се и сами. Неколицина су средњошколци, који су свратили на клизање и забаву после школе, у сумрак. Питамо их да ли знају за озбиљна упозорења надлежних, док се са обале довикујемо, јер су се баш упутили ка средини реке и добијамо следећи одговор:

„Лед је сигурно довољно дебео, а и температура је већ дуго испод нуле па га одржава. Клизали смо се данима, а ко зна када ћемо опет имати прилику да овако шетамо Тамишем. Час посла се стигне и на другу страну, до шуме. Ја то још нисам доживео и баш је супер”, причају углас наши раздрагани, млади саговорници.

Недалеко, због испуста градске канализације, леда и нема па се усред ледене коре, у новонасталом језеру брчкају патке, а однекуд су долетели и лабудови…..

..capture-koryo

 

„Бесни олуј и стари храст“: фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

Светислав Стефановић, Политички списи Светислава Стефановића – Старим или новим путевима , одабрани политички списи (1899–1943), избор и предговор Предраг Пузић ( Артпринт , Нови Сад , 2006)

Светислав Стефановић, Политички списи  Светислава  Стефановића

Старим  или  новим  путевима ,
одабрани  политички  списи  (1899–1943),
избор и  предговор  Предраг Пузић ( Артпринт , Нови  Сад , 2006)

ПРЕДГОВОР

„Бесни олуј и стари храст“

фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

 „Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику“. Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму, верујемо да би његов живот имао сасвим другачији ток. Искусни Костић некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребајУ над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није послушао Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, док је наступајући двадесети век новим генерацијама указивао на нове политичке хоризонте. У неку руку, можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим, с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој активности. Старим или новим путевима, међутим, биће дилема која ће га, као неки усуд, пратити током целог његовог вишедеценијског политичког ангажмана.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил дефинитивно се опредељује за медицину, којУ похађа у Прагу и у Бечу (предају му Ханке, Екснер, Мелер), где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује Лаза Костић и први му честита.

У кајзеровом Бечу, током свог школовања (1897-1902), Стефановић је један од предводника младих социјалиста који су деловали у оквиру српског академског друштва „Зора”. Раме уз раме са колегама Лазом Поповићем, Браћом Грђић, Рудолфом Сарделићем и другима организује бројне манифестације у којима се залаже за зближење са босанским и хрватским студентима. За новосадски лист Заставу, финансијски подржаван од Јаше Томића, пише чланке у којима тражи веће учешће омладине у Јавном животу глорификује идеје Светозара Марковића и осуђује „деспотски“ режим Милана Обреновића, поводом установљења преког суда суђења вођама радикалске опозиције. По свршетку студија није дуго остао у Новом Саду, попришту многих битака за остварење српских националних права у Двојној монархији. „Вукла“ га је себи, као и многе друге пречане, слободарска Србија. Након добијања српског држављанства и службе у свом лекарском звању (1903.), постаје члан Пашићевих радикала.У Јагодини, у којој ради као лекар, врло активно суделује у раду месног одбора странке због свог ангажмана стиче симпатије радикалских првака Стојана Протића и Драже Павловића, који на својим пропутовањима одседају у његовој кући. Стефановић, међутим, не остаје дуго у овој странци. Сукоби и расцеп унутар партијских редова, као и његов немирни дух одводе га даље, у друштво Јаше Продановића, односно у друго радикалско крило, Самоталце (1910). Овај пут на служби је у Обреновцу. За председника тамошњег Среског одбора за срез Посавски изабран је 29. августа 1911. год. Са Рафаилом Арсеновићем и Светозаром Тасићем организује политичке зборове и конференције на којима учешћа узимају и њихове страначке колеге из Београда, др Божа Марковић и Војислав Лазић. Године 1913., у време II Балканског рата, мобилисан као лекар у Дринску дивизију, Стефановић за самосталски Одјек извештава о уласку српске војске у Скадар, осуђујући владу под вођством Николе Пашића за неуспех у албанском питању. У нишком Делу, у септембру 1915. године, непосредно пред велику аустријску офанзиву и окупацију Србије, пише о –„проклетсву величин“ немачког народа. После Првог светског рата, приступа оснивању нове и реформисане Републиканске демократске странке (1920.), постајући, временом, један од њених најистакнутијих идеолога и првака. На страницама партијских гласила (Република и Прогрес), у складу са идејним програмом и начелима, ревносно објављује бројне политичке чланке у којима се залаже за укидање монархије и увођење грађанске демократске републике, изједначење свих класа и организовање државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Ни овај његов политички ангажман није био дугог века. Због подршке Стјепану Радићу, предводнику хрватских сепаратистички настројених републиканаца, убрзо долази у сукоб са вођством своје партије из које по једном напису у Републици, иступа крајем марта 1922. године. Читаву деценију од тада, све до 1935., када приступа Збору Димитрија Љотића, Стефановић делује као независни интелектуалац. У повести српске књижевности више је него сигурно да нема писца иза којег је остало толико политичких наслова као што је то у његовом случају. Волео је да своје чланке пише као одговоре на јавна излагања појединих светских или домаћих политичара, научника или књижевника, дајући своје коментаре и нудећи решења актуелних политичких и друштвених питања. Испрва се осећао прозваним тамо где се критиковала демократија, доцније тамо где се у питање доводио корпоратипии систе«. Од прононсираног демократе временом се претворио у ортодоксног националисту и глорификатора југословенске десничарске идеологије. По ослобођењу, 1944. године, нове власти не опраштају му учешће на страни књижевне и политичке деснице.

Стефановићеви одабрани политички списи, представљени у овој књизи, тек треба да понуде једно целовитије и адекватније сагледавање његовог обимног и комплексног политичко-публицистичког рада. Ново читање анатемисаног писца, уколико се тежи објективности, треба да буде постављено изван идеолошких премиса и образаца. Стефановићев политички повратак у историју значио би не само исправљање једне неправде, већ и превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција. Уједно би се дошло до сазнања колико његов рад кореспондира са данашњом савременом политичком мисли.

У наредним редовима, користећи се обимним литерарним изворима, документима из Стефановићеве личне архиве, као и сведочењима његових пријатеља и страначких колега, покушаћемо да допремо до фрагмената изузетно занимљиве и провокативне политичке биографије једног од најконтроверзнијих српских културних делатника из прве половине двадесетог века. Нашу пажњу усмерили смо, пре свега, на период Стефановићевог чланства у Љотићевом Збору (1935-1938), односно на време његовог судбинског заокрета удесно. Чини нам се да упоредо с тим треба показати и Стефановићев амбивалентан однос према комунизму.

И нека ту негде и почне ова наша или, боље речено, Стефановићева прича

(…..) .

1 „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“, прир. М. Ненин, Матица српска, 1995., 257.

=  извор: наведено дело.  Публикује се по одобрењу приређивача.  Видети више  о овој књизи :

Aнали Правног факултета у Београду

Година LIV, бр. 2, 2006, стр. 1-328

UDC 34/35                    ISSN 0003–2565

= погледати и : Нова страница: СЕНС

ПЕСМЕ Присега Владимира Јагличића

Покрет
 
Драчки манастир, 13-14. септембра 1926.

Све ослоњени, сасвим,
на полупостојеће,
на сутоне и расвит,
на трепетни сјај свеће,
на суђено у прогон,
ил намењено продаји,
на напуштено Богом
у кући, празној одаји.

Све осврнути иза
смисла не имајући
да приведе слободи,
расуто уједини.
Такав национализам,
самоукидајући,
ка свечовештву води,
зато је пут, једини.

Жреци косати, брадати,
неовдашњост их држи,
а чему се и надати
у овом злу и мржњи?
Све јачи а нејаки,
такви и свет покрену,
а корак напред, сваки,
крене и Васељену.
Присег

Видим ли прут над водама
како ми маше зањихан,
дође ми клећи низ друме,
и прошапнути, прекосан:
моја је душа одана,
издати више не уме.

Шљиваци брегом поспали,
међ вама цркве зидати
у зраку, сан је обредни.
Ви сте уз мене остали
и ја вас не смем издати
макар сасечен последњи.
Црној Гори

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
___________ Из награђене књиге Стуб, 2013.

БОГ КРИТИКЕ МОМ О ДЕЛУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА / Миодраг Мркић

 

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић; снимак Ивана Лукића, 2011)
Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић; снимак Ивана Лукића, 2011)

 

Од како знам за себе, прижељкивао сам да нађем неки рукопис: изгубљен, бачен,
заборављен на неком тавану, у подруму или у ћоравој соби.
Ах, са каквом сам завишћу читао почетке таквих књига чије су рукописе писци нашли и објавили их под својим именом!
У такве књиге спада, сетите се, и Дон Кихот Сервантеса!
Чинило ми се да није лепо да само Сервантес и њему слични писци имају извесна права да нађу неки рукопис и објаве га.
Можда баш због таквог уверења, и мени се указала неочекивана срећа да нађем један рукопис, као уредник новопокренуте библиотеке “Идентитет” београдских Заветина.
Нашао сам рукопис књиге критика, коју вероватно нико није хтео да објави у Србији оних година када је написан? Ето, ни ту нисам имао среће! Нисам нашао рукопис романа, или песама…Читао сам и читао, рукопис је био посебан.Рукопис је у ствари био посвећен разматрању целокупног дела савременог српског писца Мирослава Лукића, који узгред буди речено, као да није постојао за доминантну,
важећу и официјелну српску књижевну критику
! Рукопис је имао предговор, одлично написан, написао га је сам бог критике Мом, потписавши га мојим именом као својим псеудонимом!…Помислио сам дошло је последње време кад бог критике Мом потписује своје текстове мојим именом као својим псеудонимом!
Могућности и компетенције паганских богова су – подсетимо – шире и веће…Али, да не би било забуне, треба одмах подвући и то да је писац ових редова зашао у високе године (осма деценија!) и да му се брзо смањује концентрација. Још као дете сањао сам да нађем неки рукопис, а ето жеља ми се испунила као старцу…

_ из књиге Миодрага Мркића (1932): ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине, Београд, јануар 2013, 511, стр. – 24. цм; стр. 32.

Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services

ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ / Бела Тукадруз

….Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе,  или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
 
ЗЕЛЕНА ТРАВА ИЗМЕЂУ ПЛОТА И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

Волим ту траву у заклону, густу, зелену, натприродну појаву.
Зеленија је од иглица борова, од гранчица јела под снегом…

*
Туга; жалост; бол, болест; тужан, жалостан – љубав, миловање, љубавна чежња, страст, занос, ватрена жеља, жарка склоност – сета,туга,потиштеност, туробност, снужденост, меланхолија; севдалинка – љубавна песма. Било ми је тешко, неиздржљиво; чинило
ми се да ће ми глава пући.
Читавог дана сам седео и читао тешке ствари.
У каквој неимаштини живимо! Деда Воја несвесно осећа језик.
Имам двеста трешања… почиње причу, али га неко од укућана прекида.
Брат ме зове да вечерамо : – Батоо!
Понедељак, 24. 11. Сипи, сипи снег. Чујем цвркут чешљугара, зеба, сеница, срнајки; видим из постеље кроз прозор орах у дворишту Воје Сибиног сав у белом сатену…

ГРАНЧИЦЕ ДУДА У ПУСТОЈ АВЛИЈИ М. САВИЋА

Све су оне биле обавијене снегом, као шлагом.
Суморни сутони… Читање…
(…) Прошло пола један. Још увек пада снег. Сва сам дрва погорео; легао у постељу одевен…
Покушавао да пишем. Изгледа док не исцепам лист и не ишарам маргину, нема ништа од…
Пишући просуо мастило; размазао мрљу; ова мрља је најбољи сведок свих мојих неуспелих напора…
Мислим да сам се сада средио, да могу да почнем да записујем.
Осећам горчину, некакав отпор према љубавним приповеткама…

Нема цигарета; брат отишао да их купи и – не враћа се.
Писање је порађање; ово је прво порађање; и не може да почне без – дувана, алкохола… Има ли за човека наде? Шта је друго то што зову љубав до пут до бола и натраг?…

СНЕГ ЈЕ ЗАВЕЈАО ПРАГ, СТЕПЕНИШТЕ

До ујутру ће (ако настави овако) да ми завеје прозоре, врата.
О, како сам гладан! Док сам писао, имао сам утисак да се порађам, да нешто истискујем из стомака… Срећа да немам чир, могао би да пукне у овој вејавици, и – Бог да прости! У глави ми цвркућу штиглици, зебе, чешљугари и славуји – цвркуће цела шума. Предео Брложине…
Дотакао сам најраније успомене… салаше. Цвркут шева…
Срамота и прерана ејакулација. Снег до колена. Око 30 цм.
Дува сув ветар и баца снежну прашину са кровова…

Пртине је јутрос правила мати, не брат. Сад она треби пасуљ.
Није посао за њу – прављење пртина. Врапци нарогушени слећу под шупу. Пријатељи са екскурзије у Беч, отпутовали у Пожун, а ја у Хомоље. Глупост, али нисам имао избора. Мајка и даље треби пасуљ…
Каква беда!..

ВУК, ПРАВИ

Полањске године баба Мица и деда Воја видели правог вука у Шибовима, Дубоком Потоку… Конк у ујкином дому. У каквом ли су им стању лимунови и поморанџе? Читам Лотреамона, али са извесним напрезањем. Цепали смо дрва од 11, 30 – 13, 30 ч. Доста смо нацепали.
Убили смо неколико вукова из приче. Мој брат је добар, али је – ленштина. Мајка и даље треби пасуљ. И брата и мене, тетовирала је беда. И толико легенди. Мати ће изгледа читаве зиме требити пасуљ.
Читавог живота. Снег ће падати довека.
А сиромаштво се већ залепило за наше ногавице, као чичак…

ИСТИНА
(вежба)

Истина, или стремљење ка истини; без тога се не може успоставити дијагноза раскида са ***. Раскид сам доживео као несхватљиву и неочекивану, вишемесечну бољку. Брат је премлад да бих са њим причао о тој бољци; боља је терапија – писање. Желео сам
и трудим се да напишем испит савести, јер у својој савести и сећању налазим подстицаје и аргументе за такво нешто. Нестрпљивом, евентуалном читаоцу предлажем да, једнога дана, када све ово доспе у његове руке, баци све то, пре свега зато што не прелазим директно на
ствар, него кружим око свега, и око првог и око другог сусрета и раскида, као киша око…
Не јавља ми се пуних десет месеци…Те речи које исписује један српски песник о својој жени, сад ме подсећају на сасвим другу ствар, на Загреб, 1974. … Тифус, глад и беда… Катастрофа…
Неколико стихова Диса изазивали су у мени сасвим приватне и болне асоцијације. Не јавља ми се *** – не зато што спава, не зато што не дише, јер сигуран сам да дише на шкрге…
Пажљиво испитујући своје сећање, своју заборавност, своје бележнице, тражим и налазим – свашта.
Што нема јако по свету! – уобичајена мајчина фраза чуђења.
Брат свира на гитари.Снег веје, веје. Кијавица. Слабо греје пећ у мојој соби. Алигори. Гори.
Три, пола четири… Много сам времена изгубио…

КРШ НА СТОЛУ

Требало би да све средим, прво сто. Па да, чим се смркне и спустим завесе, наставим писање наставка. Хуји. Као да долази неко?
Мајка? Не…
Дуго гледам заједничку фотографију Прадеде, прабабе и деде (као дечака у грађанској градској ношњи на крају 19. века)…
Та фотографија је вршњакиња овог стола на којем пишем…

МАТИ ИСПРЕД МОЈИХ ВРАТА ДУВА У ПРСТЕ…

Ја грејем ноге – помоћу угрејаног црепа. Заваљен у кревету.
Могао сам да јој помогнем. Гнев према брату, што избегава да јој помогне око послова предвече у Другој авлији је – глуп. Требало је да јој помогнем а не да се замлаћујем са записивањем свега овога, што се тиче само Неуспеха…
Разгорела се ватра; буболи… Свратила баба Мица: неће да офарба Мишин џемпер сада, боји се ала, боји се нечега што је у вези са Светим Мратом…
–          На овај дан се то не ради…

ЗИМА

Небо се мења. Дима има. Ужасно нерасположен.
Сунце већ данима не могу да видим од дебелих облака.
Зима. Око димњака се мало отопио снег преко ноћи док је куљао дим; у зору се и димњак следио. Црни лед.
Ако ми се на крају крајева не допадне приповетка коју пишем некако узгред и грозничаво, написаћу нову. Само да не седим скрштених руку…

НАЈЗАД САМ МАЛО СРЕДИО СТО…

Када сам последњи пут опрао ноге?
Нема цигарета. Мрак је; видео сам једну звезду. Има превише снега. Да дуне кошава, и куће би завејала.
Неред у соби. Неред на столу. Неред у души…
Склонио сам неке књиге са стола…

ВЕЧЕРА

По два јаја на око, салата од црног лука, сир. Хлеба. Брат је направио салату, ја – кајгану…
Воја Сибин, комшија, даје даћу унуку

ЗВЕЗДАНО НЕБО, ОКО ПОЛА ДВА

Опет сам писао Приповетку о
Неколико сати. Изашао мало на веранду. Небо је тамноплаво и јасно, можда због снега?
Чинило ми се да испливавам на површину. Пробијао сам се кроз Превару и лаж. Како би ово небо и овај снег описали -Тјутчев, Борис Пастернак?…

СА ПРАГА НАШЕ ЦРКВЕ – ВЕЛИЧАНСТВЕН ПОГЛЕД НА СЕВЕРОЗАПАД

Снежна долина; брегови преко реке…Снег ће у мени увек, и кад будем био седобради старац, будити истинско дивљење…

ДВОСТРУКИ НАДИМАК

Пичкоперина (Глиста; Болетов млађи син). Чуо од…
Отишао сам у Нантуљеву кафану да купим цигаре… Дрвени под премазан мешавином топле масти и гара… Слика предворја пакла…

СЛАВКО МИРИН

Какав чудак, на први поглед; какав усамљеник!
– Мени је суђена несрећа, али ја се чувам, као што овца стреса са руна снег. Идем даље… Сви су му помрли; жена…
Живот је борбаЧувај се жене с кратким рукама
Је ли он окорели матори развратник? Помислих због погледа којим је испратио келнерицу иза шанка. – Више имам среће него живота…
Рођен је као посмрче. Ванредно прича. Штета што немам магнетофоинске траке и да сатима снимам његова казивања о свему.
Јер он ће умрети заједно са својим причама, заувек.
Ја не могу ни хиљадити део да забележим, јер нисам дебатни стенодактилограф
 
НЕИСТИНИТЕ УСПОМЕНЕ

Одједном ми је дошло да заплачем; не знам ни сам због чега; очи су ми се замаглиле; мати уђе у моју собу дувајући у прсте.
– Крунила сам кукуруз и негде затурила рукавице; не могу да их нађем… убаци дрва у пећ, немој да ти се угаси ватра…
Прекинула ме у писању.
Повукле су се успомене; вратиће се у сумрак, знам…

ВИЋЕНТИЈЕ ИЗ СЕНЕ

Како си, пропали студенте?
Добацио је увреду мом брату у аутобусу. И смејао се грохотом.
Ко се последњи смеје, најслађе се смеје.
 
ЗАГРЕБ

Шта је то што мене одржава? Није ли то онај концертни, сладострасни, злослутни, завејан снегом Загреб?…

МУШКАТЛО

Црвено, бело. Мати их унела у моју собу. – Оволики мразеви не беху прошле године…

САБЛАСТ ПРОШЛОСТИ

Да, прошлост је постала потресно реална; голица ноздрве као дим пећи која се пуши, непрестано пуши.
А напољу је мраз, прави мраз…
Звезде. Пепео и снег.

КОШАВА, НЕУСПЕХ

Почео сам да бркам и дане, толико сам обузет оним што пишем. Написао сам скоро стотину страница…
Сунце је зауставило кошаву.
Вас свет живи на веру и на аманет, тако сам и ја живео све док нисам напустио Београд…

БЛАГОСЛОВ

Напољу је сумрак и веје ли, веје, веје
Божји благослов (тако ја зовем снег).
Кошава хуји – повратила се…

КРАЈ СВЕСКЕ

… Ево. Букти пламен ритуалне ватре иза наше родне куће у М. Спаљујем лист по лист Бележнице : 50. ЈЕДАН ДАН У СЕЛУ РОДНОМ. Свеске црвених пластифицираних корица. Фор. : 31 х 21 цм.; око 160 стр. Горе исписани листови, и неисписани, као лишће
опало.
Претвара се полако у пепео, све. То је судбина свега написаног и записаног. Тако ће сагорети и изводи које сам начинио из ове Бележнице. То је мање освета књижевним лешинарима (евентуалним), а више акција за смањивање написаних глупости.
Земљи су потребнији пепео и заборав.
Ако ме поново обузме искушење да правим изводе из властитих бележница, потрудићу да сразмера између Извода и пепела буде у корист пепела.
Било је пет пута више ствари записаних у тој Бележници.Плус приповетка или роман који сам писао, да бих их поново и поново писао. То сам спалио пре много година; можда још онда када сам прикупљао све своје бележнице да их проинвентаришем и пребацим у
стан … крајем осамдесетих?
Не сећам сеније више важно. Осветио сам се књижевним лешинарима, потпунопрогутао је пламен грађу за њихово занимање. Ево, кад је све сагорело и кад сам полио водом, нема ни три кашике пепела! Дакле, три кашике пепела су, после свега,
претекле…
 
ЧЕТВРТА ЦИГАРЕТА

Безвољност. Преспавао дан, а онда читао КОТИКА ЛЕТАЈЕВА. Пишући изгубио два сата….

БЛЕДО СЕЋАЊЕ НА КАРЛОВ МОСТ

Напунио сам пећ до рингле, па букти, букће, као што се Влтава прелива повише Карловог моста… Глава ми је као стари влажни пањ; нит догорева, нит ће скоро да се угаси. Успављује ме празнина.
Огромна. Широка, сабласно титрава, као Влтава на месечини.
Видео сам је први пут по ноћи у друштву са два вампира.
Српска, дакако!

ПУТ У ЊУЈОРК

Долазила Љуба Ћ. Одлучила је да одпутује на два месеца у Њујорк (код ћерке). Одвраћају је отац и мати од далеког пута.
– Море, немој да идеш, умрећеш од зиме тамо! – Па, ја ћу да умрем пре у Мишљеновцу него у Америци…

Последњи рат је овде био догађај, иза кога су остале, као иза велике поплаве, многе легенде…
Осећам неизрециви очај, неиспуњеност, бесмисао, који ми се шири по памети као плесан по трулој јабуци. Моји планови су дивни, али пут до њиховог остварења је толико вијугав да ми се брзо замути у глави. Вилица ми се сасвим укочила.
Мога оца, моју фамилију уопште, требало би да опише Гогољ – Гогољ је највећи стилист.

КУМОВИ

Њој су мужа одрали, доиста, из освете, партизански јатаци.
Живела је после рата са човеком, налик на Милоша Црњанског, чију су жену недићевци дуго држали у свом затвору, батинали, онеспособили за живот. Била је лепа жена и у педесет и некој. Обе су биле лепотице, супарнице.
И то је трајало годинама. Једном сам је убедио да ми исприча како су јој мужа одвели и – зашто. Отворила је душу.
И при крају те приче, споменуо сам њеног кума, као изврсног приповедача.
Она је уздахнула и рекла : – Ех , дете моје, дете моје! Ништа ти не знаш… Ја нисам богомољка ни светица… Али сам научила: Бог, па кум!
И одједном је из ње провалила прича, како ју је силовао рођени кум, одмах по повратку из рата, можда 1947. године.
Нисам је могао зауставити; много ружна прича.
У то време је тај човек и даље навраћао код нас у кућу, и није знао да знам
У фамилији, широј, била је и једна жена, која је живела тајно са својим кумом, који се женио 17 пута. Њен муж никада није посумњао у то; а они који су знали за то, називали су га, између себе – шоња.
Бива.
Исто тако, говорило се да *** живи са својом мајком, а Р. Д. са својом снајом. Његовог сина су називали, исто – шоња. Суров је прост свет…

ГОДИНА ДАНА

Прошла је ево пуна година дана после доживљаја које желим да опишем. Опет веје снег, снег, снег! Нисам више у Београду, већ у хомољској загубици. Читам Чехова; из странице у страницу импресиониран мајсторством; ничега нема случајног; свако поређење је успело. Чехов има, чини ми се само једну ману:Достојевски силази дубље.
Да сам оженио ***, осећам, био бих несрећан.
Замишљао сам приповетку на крају које Сенковић убија из револвера вереницу; због чега? Због лажи. Недавно сам написао грозну реченицу, идиотску : Ни мртвој јој не могу опростити (12.11. 1975.) Најбољи моји романи и приповетке су – ненаписани, ипак.
Или ова реченица, написана пролетос: Најзад, збогом мој евентуални читаоче! Ја сам схватио да љубави и смисла нема на земљи, да су то уображења, или: други степен бунила, још прецизније: измишљотина!…

У Београду сам налазио извесну утеху у тренуцима када сам био на рубу понора и самоубиства помишљајући на зиму на Паљевинама, где моји имају посед од старина, помишљајући да тамо кренем макар ноћу и кроз вејавицу. Јер под снегом је топло,
иначе би пшеница измрзла, угинула, и под ледом је топлије него у бетонским боксовима Студентског града, или новобеоградских спаваоница. Требало је да напустим студије и да постанем чобанин на пустој планини, или да одем у неки од манастира и постанем
искушеник, а затим и монах… Снег веје, непрестано веје; ситан снег.
23. новембра, увече. Снег је завејао бокоре хризантема: црвене,жуте, голубије, беле…
Настави ли овако да веје читаве ноћи, биће снега до прса.
Помислих на завејане салаше нашег села; да имам друштво, кренуо бих сада, по вејавици, и обишао сваки… Сетио сам се једног снега у Дубравама; нисам био пошао у школу; повео ме је сусед у шуму;овца се ојагњила; наша овца; јагње сам носио дрхтаво и топло, кад
смо се враћали у село, у наручју…
 
Однекуд, можда из Нантуљеве кафане, одјекује песма Терезе  Кесовије; један мој колега са студија, толико је био заљубљен у ту певачицу, да не знам шта би учинио да задобије њену
симпатију…Читам Драму у лову… Дошао Ђорђе Српцан, он тражи купца за једну од њива које продаје отац; попио чашу вина; оде…
Још увек веје. Из Нантуљеве кафане одјекује босанска севдалинка; отац озбиљно кашље под шупом крунећи на металном круњачу кукуруз… Мој отац је имао свој смисао за меру и у породици никад није допуштао да се преврши мера… Чујем како товари окруњен кукуруз (мерицом или лопатом?); шкрипи, као да утоварује шљунак…
Снег веје, веје; чини се да ће вејати до судњега дана… Цео свет полего, само ми ватамо врапце подунавце! – рече мајка.
Дошла је у моју собу неповезана, рашчупана. – Дај ми једну цигарету… – Ево, донела сам ти све… (читаво пакло).
– Шта ће отац да пуши?
Узео сам само једну цигарету. Мати оде да спава….
Још увек веје, веје…
Густо веју и реченице из концепта моје магистарске тезе…*
__________
* ПРИЧА У ПОЛИТИЦИ (послератни период 1944 – 1970)
ПОЛИТИКА, дневни лист, излази у Београду од 12 (25) јануара 1904, са
прекидима за време Првог и Другог светског рата – од 12 (25) јануара 1904. до 22
новембра 1915; од 1. новембра 1919. до 6. априла 1941; од 28. октобра 1944 до данас.
Оснивач, власник и уредник листа Владислав Рибникар убрзо је добио за сарадника,
а касније и уредника, свога брата Дарка. Они су остали на челу листа до краја живота
(обојица погинули у рату као резервни официри: Владислав 1. октобра, а Дарко 31.
августа 1914). ПОЛИТИКУ наставља да издаје 1919, Слободан Рибникар у својству
директора до 1924, а после његове смрти (24. 9. 1924.) директор је Владислав Сл.
Рибникар све до 1955. У периоду између два рата уредници су Јован Тановић и
Миомир Миленовић; од 1944. директор и кратко време уредник Владислав Сл.
Рибникар, а затим су уредници били Бранко Драшковић, Богдан Пешић, Мита
Миљковић, а од 1953. Данило Пурић. Као информативни лист, независтан у смислу
директне страначке ангажованости, ПОЛИТИКА је у грађанској штампи Србије
имала истакнуто место. У периоду између два рата пролази ПОЛИТИКА кроз тешку
ноћ цензуре, прави компромисе да би се одржала, тежећи да оријентацију листа
усмери, у свакој прилици, у складу са позитивним друштвено – политичким струјањима
у земљи. После Ослобођења један је од најчитанијих листова. ПОЛИТИКА почиње
свој послератни живот пратећи раст Револуције, спољно – политичке догађаје. Пружа
свој простор и књижевним ствараоцима (Р. Чолаковић, И. Андрић, В. Петровић, И.
Секулић… и др.), а касније формира и посебну недељну рубрику ПРИЧА ПОЛИТИКЕ.
Објављивала је приче како оних најпознатијих тако и оних писаца који су тек
започињали. Удео ПОЛИТИКЕ у афирмисању кратке приче у нашем књижевном
поднебљу је знатан. Прича, као жанр, код нас, није довољно теоријски одређена.
Истраживање објављених прича у ПОЛИТИЦИ (у наведеном периоду) омогућује
сагледавање уметничких вредности објављених прича, један пресек и поглед на
књижевно послератно поље, кроз које су текле речице, потоци, реке.
Предлажем за ментора Проф др М. Бандића.
У Београду, 14. априла 1980.
Дубровачка 22 / 12 САМАЧКИ ХОТЕЛ 11000 Београд
(Тезу је одобрио Филолошки факултет у Београду, али никада је нисам
завршио. Прекинуо сам последипломске студије…)
(Сада осећам стид: због образложења тезе… Због речника и због предлога
ментора. Био сам много наиван и у 30. години, и то ме је коштало. ПОЛИТИКА је
основана као Независни лист, а врло брзо се претворила у прорежимски. Поготову
у послератном периоду. (…) Тито је, из окупираног Београда, 1941. године отишао на
тзв. слободну територију, из виле Рибникара. Какве су тајне везе Коминтерне и
међуратне ПОЛИТИКЕ; ко их је одржавао; како је све то функционисало? Да ли је
Коминтерна тајно финансирала, или на други начин потпомагала, овај лист? Углавном
смо били у прилици да сазнамо по нешто о оном светлијем лицу медаље; али медаља
има и оно друго лице, зар не?)

(Из једног обимнијег рукописа)   >  видети више: извор: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/

__
* Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950 – )

___________________ НАПОМЕНА: Ових дана је у штампи часопис „Бдење“ 37-38/2013, у коме је штампан, између осталог и део ове прозе“, видети блок целог часописа: http://kcsvrljig.rs/wp-content/uploads/2013/12/%D0%A7%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%91%D0%94%D0%95%D0%8A%D0%95-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%98%D1%82%D1%83-%D0%A6%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82..pdf