ВОЖД / Зоран М. Мандић

(Есеј о високим речима)

 знак препознавања

знак препознавања

Вожд је
У српском језику симбол
Лингвисти би рекли синоним фигуре за
Високу реч
Саздану у ризницама чула
Од (о)сећања
Која ево двеста година и
Турским историјским архивима
Одржава жестоки плам њиховог страха
Због петовековног ропства
Његових сурових намета
Из чије тамности је измилела та сабрана
Висока реч
 
Онај који је носи са главом и без ње
Данас Сутра Јуче
Само је пуки носилац
Носилац свести о постању
Главе без које се не може
Чак и када је одруби прљавац
Окоћен из утробе кукавног јајета
У народу познат као мућак
На мегдану као слабић
У племену као изрод
Вожд је висока реч
 
Без које би нам се уморило памћење
Као што умор савлада срце
Лудило узме ум
Ћутање Језик
Вожд је наша реч
 
Главаш у речнику њене браће и сестара
Глаголских лукавштина
Именичне одлучности
Она није сентиментална творевина тешко
Стеченог Духа
 
Карађорђе је представник само једног
Њеног значења
Таман онолико колико му је недостајало
Да зарад туђих не изгуби своју Главу
 
Та реч и без Главе светли у тамном вилајету
(Из)гоовора матерњег
Пред Богом који све види
Који је све видео
Сечу Вождове Главе
Набијање на колац пред кућом
У којој си рођен
Та висока реч сачувала је повест
 
Народног и у народу пробраног личног
Достојанства
Зато је ето у васцелом свету без Главе
Лепотом даровита као Шумадија
Као онај најсрпскији епитаф у туђини
 
Ој, Мораво
Безглава Главо што се не даш у памћењу
У лингвистици наших најбољих чула за Реч
За Високу Реч

ПЕСМЕ Присега Владимира Јагличића

Покрет
 
Драчки манастир, 13-14. септембра 1926.

Све ослоњени, сасвим,
на полупостојеће,
на сутоне и расвит,
на трепетни сјај свеће,
на суђено у прогон,
ил намењено продаји,
на напуштено Богом
у кући, празној одаји.

Све осврнути иза
смисла не имајући
да приведе слободи,
расуто уједини.
Такав национализам,
самоукидајући,
ка свечовештву води,
зато је пут, једини.

Жреци косати, брадати,
неовдашњост их држи,
а чему се и надати
у овом злу и мржњи?
Све јачи а нејаки,
такви и свет покрену,
а корак напред, сваки,
крене и Васељену.
Присег

Видим ли прут над водама
како ми маше зањихан,
дође ми клећи низ друме,
и прошапнути, прекосан:
моја је душа одана,
издати више не уме.

Шљиваци брегом поспали,
међ вама цркве зидати
у зраку, сан је обредни.
Ви сте уз мене остали
и ја вас не смем издати
макар сасечен последњи.
Црној Гори

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
___________ Из награђене књиге Стуб, 2013.

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља / Бела Тукадруз

Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља

Блокче "Липа..." Фотодокументација и Архив "Заветина"
Блокче „Липа…“ Фотодокументација и Архив „Заветина“

 

 

Овде почива
ПАНТА ОСТОЈИЋ
Жандармеријски наредник у пензији
 
 
Мојој драгој супризи
ГОСПАВИ – БОСИ
Бившој учитељици
Подижем овај споменик
За успомену на кратак
Али срећан брачни живот
 
Остави нас да за њом вечито тугујемо
Супруг
Марјан Светић
 
 
Овде почива
ПЕРА ЖИВАНОВИЋ
Бив. Трговац
Рођ. 1903. год. Погинуо
У Сарајеву 13. IV 1941
 
 
Овде почива
СРБА ФИЛИПОВИЋ
Службеник
Пож. 18 г.   + 1963
 
Споменик подигли
Ожалошћени
Сетра, мајка и отац
 
У сузама твојим
Окупан сам мајко
Пред сумрак навече
Долазиш једнако
 
Знам да сам ти била
Нада старих дана
Судбина је хтела
Да останем сама

(Љиљан на гробу и гране зимзелена)
 
 
Предлажем да се овде зауставимо.Нисам некрофил, о не. На гробље ме је водила, (најчешће, после радног времена и часова у гимназији) поподне – током пролећа и лета, крајем шесдесетих Клаудија Кардинале. Откуд она у овој малој вароши на Пеку? Пала са неба – лепотица, двојница КК. Изгледа да је тај, мени непознати покојник, С. Ф.  Био више него пријатељ, то јест несуђена љубав КК. Када сам то све преписивао, тј. уписивао у мало блокче, које сам сачувао? Током пролећа, лета 1969. године? Или, коју годину касније, након што је Клаудија Кардинале отишла у Европу, неповратно? Липа Блок IV, који има педесетак листова, већином неисписаних. Нема, нема ни један датум који би потврдио када сам све то писао… Факсимил прве странице блокчета, тј. нека врста плана, можда индиректно наводи на помисао, да је све то писано почетком седамесетих минулог века, у некој фази – грубо речено – Ex ponta, тј. упорних враћања на  места неизбрисивих успомена, каква су гробља, вароши или места наше младости. Видим, бележио сам  називе катастарске – Ћерана (где сам провео четири неизбрисиве године), Печанац, Војиловац, Трошарина, Лазина воденица, Црвено брдо, Чаршија, Стадион (ФК „Звижд“), „Бачина кафана“, Стари Биоскоп (Радиша), СЕШ, Гимназија, (стари) Дом културе (Библиотека), Бања…Нерићска мала, Лачевица, Бањско поље, Бранковаш, Код Багера, Крш, Клисура Јоргована, Јелењска стена, Железничка станица Кучево, ШИК, Ђула…

Прва страница блокчета. Факсимил
Прва страница блокчета. Факсимил

Деда Живко Катроманац: „Имам један сат. Ево га на руци. Али њега не волим да носим. Боље волим да гледам у Сунце. Имам и други сат. Добио сам га на поклон из Немачке. Али њега нећу да носим на руци. Тај сат чувам. Кад умрем – то ми је жеља – е, тек онда да ми ставе на руку. Много је леп тај сат! И оћу да гледам време на њему – тамо на оном свету!“
Више пута се женио, причали су ми поуздани људи о њему.
„Стојну узео…Копао некоме бунар, и онај његов компањон, Влах, пољуби Стојну. Одмах га је – заклао.И однео га и сакрио у неко воће. А неки пси луталице, нашли мртваца, изгризли му лице, врат… Али, некако се сазнало, да нису пси удавили тог његовог компањона. Отерали га на робију, скоро 8 година!…“

Пекарска радња РАДОСАВЉЕВИЋ Милан „Герга“
Фотограф Цветковић Драгутин
Обућар БОРОГА  (главна улица, тзв. „корзо“)
Да свет нестане, да се отвори бездан и Кучево пропадне у понор да ли би те белешке у блокчету, могле да васкрсну ту варош? Можда, ако би неко кренуо кроз лавиринт сећања и направио валидан извештај…

 

Лакомица, моја оаза (Посвећено Су. Танасковић)

(Из „Бележнице“ Беле Тукадруза)

_____________________________

Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз, крајем јуна 2013 (снимак Иван Лукић)

Откако сам отишао у пензију (пре две године), познаници и пријатељи ме повремено преслишавају: Живиш и ствараш на релацији Београд – Мишљеновац(?). Шта налазиш на том путу? Је ли Мишљеновац твоја оаза?“ Последњи ме је то питао Мирослав из Трешњевице (код Ариља). Одговорио сам:“ … Оно што је некада била моја оаза, рецимо – Лакомица или Преко Пека (потеси, на којима се налазе имања мојих родитеља, салаш)  то је данас континентална печка прашума. На другим местима налазим  оно што сам имао у свом детињству; још увек обилазим кад могу Србију уздуж и попреко) тражећи место за врло скромни  музеј под ведрим небом („Заветина“). Моја оаза ће бити тамо где буде била Документација и Архив и Библиотека „Заветина“…“  Тај одговор није био сасвим неискрен, него потпун. То је био одговор за неке новине или часопис. Моја оаза је негде другде. Био би прави одговор. Прошлог лета (2012.) пошто нисам имао чизме рибарске, нисам се усуђивао да идем уз Пек обалом  уобичајеном маршутом од пре двадесет година, рецимо – Белило – Лакомица, неких  400 метара, све је то било обрасло бујном ракитом, остругама, хмељом. А то беху плодне ливаде. И људи су те ливаде спролећа требили од корова, одржавали, косили. Ту буја најбоља трава у околини. Него сам ишао узводно, посред реке, докле се могло. А могло се скоро до ливаде пок. Мише Жикићевог где је још увек било дирека од турске ћуприје. Даље, до ливада Лукића није се могло, јер се  испречио велики и дубок вир, иза кога је са источне стране био спруд висок барем 3-4 метра, засут милијардом пластичних боца, и другим отпадом. Вода је дотицала однекуд, можда кроз лагум северне обале и испуњавала вир. Иначе, пролећна поплава је одгризла домар комад Жикићеве ливаде; чинило се да је следећег пролећа може и однети. Да брани и јази – нема ко; наследници живе у Пожаревцу; не виђам их овде у селу.

Пре неколио недеља у време сазревања раних трешања, направио сам два откоса у Лакомици: од оног што је некада била капија, па до прве и друге трешње, и  до крушке илињаче на обали Пека, само што се сада Пек повукао скоро тридесетак метара на север. Тамо где се Пек повукао беше пре педесетак година лепо речно острво, наш ракитар са плажом и дубоким виром, не веће од 10 ари. То острво је постојало све док нисам пошао у гимназију и док га моја покојна мајка није разорала (један део) да би посејала бостан. Пек је то искористио, наишао, и однео, ко од шале острво. Пек не само да је златна, него и врло чудна планинска брзавица. Песак носи и помера, читава брда шљунка. У Пек убацују две повремене реке, Љешничка (стотинак метара изнад имања Лукића), и Сенска ( на километар узводно уз Пек) сваке године хиљаде и хиљаде тона песка…Чувена и трагична поплава из 1910. године нанела је на најплоднија њиве у „Бари“ брда шљунка и направила стогодишњу штету….Пек је успео да формира своју прашуму у ужем појасу, у којој има места и за дивље пловке и аждаје…

Данас (29. јуна, 2013) обишао сам Лакомицу, некадашњу оазу, и направио неколико фотографија. Идући кроз високу непокошену траву у којој се бели и бујна отровна амброзија поред беле раде обалом до ливде Жикићевих, изненадио сам се да прошлогодишњег вира – препреке, и брда шљунка посред корита Пека нема; сад је на том месту острво, невелико, зелено, речно чудо. Пек, тј. већа отока тече северном страном, а мања јужном. Докле ће потрајати то острво, до пролећа 2014. године и уобичајених великих поплава, и тзв. великих сезонских архитетктонских радова речне силе?

Направио сам неколико фотографија у Жикићевој ливади, у којој је деценијама, баш у средини ливаде, доминирала велика трешња, са огромном крошњом, коју нису могла да оберу сва деца овог села. Сада је све то – како сељаци кажу, „урасло“, а у ливади покојног Раде Нениног има више кантариона него другде. Тополе су се нахериле над реку. Пек сада напада јове, одличне бранитеље обала, јове пок. Саве Лукића, и наше; и ту нема помоћи, изгледа. Али да сачекамо лето 2014. године…

Да ли је то моја оаза? Та запуштеност првокласне земље, удаљене ни 400 метара од главног регионалног пута и железничке пруге? Била. Пролазећи крај салаша којега је поплава пре неколико година скоро преполовила, видео реп црне змијурине, која кроз  набујале коприве отпуза у склониште…

Моја оаза је – мој радни сто…Моје прибежиште је писање. Сачувао сам драгоцене успомене, понешто и прибележио; али када би неко покушао да прави реконструкције на основу мојих успомена, сигурно би се, тврдим, разочарао испитујући пределе које сам описивао, узгред или детаљно… Једноставно, време и река су однели- на пример – високе обале Пека, у Белилу, тамо где је био газ, и где је у обалама реке било на стотине рупа из којих су полетале брегунице у летњи сутон… Тога више нема, као ни стотине других ствари….

_______________ (Посвећено Су. Танасковић)

Прилози: фотографије из Лакомице:

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

отпад, на почетку пута, 29. јун 2013.

.

Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.
Але ишчупале шљиву баш кад је почела да зри. Крај Просјанског пута.

..

уз саму обалу Пека, Лакомица - отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.
уз саму обалу Пека, Лакомица – отпад, ко зна чији, 29. јун 2013.

..

обала Пека, прашума, 2013
обала Пека, прашума, 2013

..

Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица
Друга обала Пека, јун, 2013, Лакомица

..

Пек, Лакомица, топола над реком
Пек, Лакомица, топола над реком

..

Пек, изблиза
Пек, изблиза

..

Гле, ено новог речног острва, јун 2013
Гле, ено новог речног острва, јун 2013

..

Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013
Острво, које није напунило ни пола године, јун 2013

..

Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)
Острво већ ма своју флору, и фауну (кад бисмо мало пажљивије завирили испод траве)

..

А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд - Пожаревац-Кучево)
А ово је документ о људској гадости, џакови смећа бачени са моста аутопута (Београд – Пожаревац-Кучево)

..

И ово је доказ срамног понашања - нељуди.
И ово је доказ срамног понашања – нељуди.

Отровна амброзија на обали Пекка (јун 2013)
Бела рада на обали Пека (јун 2013)

..

Цвет усред прашуме печке , јун 2013
Цвет усред прашуме печке , јун 2013

..

не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013
не нектарине, обичне црвеношљиве. 29. јун 2013

..

пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.
пуна ливада лековитог кантариона, 29. јун 2013.

..

Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља...
Добра вест, расте нови брест на место старог, обореног Записа на крају Просјанског пута. Све се обнавља…

..

Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.
Пецароши скобаља и кленова на Пеку. Заточници дивље девичанске лепоте, Браћа Л.

Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова...(јун 2013)
Наш знак препознавања. Круна. Поезија. Маслачак. Обнова…(јун 2013)

..

Лакомица, стварна, виђена очима објектива, није оаза Бела Тукадруза.

Радозналци, једним обичним кликом, могу упознати и „Лакомицу“ М. Лукића (прву плакету коју је објавио као ђак основне школе… пре скоро 50 година!!)  https://marijobelakumrijo.files.wordpress.com/2013/06/lakomica.pdf

“Ako gledate dugo u bezdan, bezdan počinje zuriti u vas.” / Fridrih Niče.

 

Zov Bezdana

 Зов бездны – Zov bezdana (2009) 


Režija:
Aleksandar Meržanov

“Ako gledate dugo u bezdan, bezdan počinje zuriti u vas.”
~Fridrih Niče.

Bezdan – tajanstvena i zlokobna, zastrašujuća i atraktivna. Šta je to?
Kolektivno svjesno ili nesvjesno, informaciono polje ili mnogo više, nada za spasenje ili novo oružje, strašnije od svih do sada?
Ko je nastanjuje i upravlja njome?
Ko su ljudi koji su se usudili da dodirnu njene tajne i da koriste njene bezgranične mogućnosti?

бездан.бескрај (снимак Иван Лукић, "Заветине", мај 2013)
бездан.бескрај (снимак Иван Лукић, „Заветине“, мај 2013)

Ovaj film je priča o ratu vojnih specijalnih službi. Oružje nije ni vatreno, ni hladno, čak ni nuklearno, nego ljudski mozak. Negdje u tajnim laboratorijama ljudi su otvorili Pandorinu kutiju i niko ne može reći kakve će biti posledice. Iako se samo malo podiže zavjesa sa ovih dešavanja.
Film otkriva bezgranične mogućnosti u svakom od nas.

 

Gdje je linija između stvarnosti i fikcije i ima li je, sami procenite.

 

 

 

Видети више: http://skajvok3r.blogspot.com/2011/03/zov-bezdana.html

 

Коцкарско писмо Damjanovica (псеудоним)

Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр. 1-2
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр.3-4
Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр.3-4

 

Упућено на адресу Михаила Петровића,факсимил коверта
Упућено на адресу Михаила Петровића,факсимил коверта

полеђина истог коверта, факсимил
полеђина истог коверта, факсимил

Њ.К.В. Прин Ђорђе, исечак из новина, нађен у куферу Михаила Петровића Аласа
Њ.К.В. Принц Ђорђе, исечак из новина, нађен у куферу Михаила Петровића Аласа

Писмо говори разумљивим језиком страсног коцкара, из Монте Карла, 915.

Видети више о Ђорђу Карађорђевићу: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/n-e-k-dh

БОГ КРИТИКЕ МОМ О ДЕЛУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА / Миодраг Мркић

 

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић; снимак Ивана Лукића, 2011)
Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић; снимак Ивана Лукића, 2011)

 

Од како знам за себе, прижељкивао сам да нађем неки рукопис: изгубљен, бачен,
заборављен на неком тавану, у подруму или у ћоравој соби.
Ах, са каквом сам завишћу читао почетке таквих књига чије су рукописе писци нашли и објавили их под својим именом!
У такве књиге спада, сетите се, и Дон Кихот Сервантеса!
Чинило ми се да није лепо да само Сервантес и њему слични писци имају извесна права да нађу неки рукопис и објаве га.
Можда баш због таквог уверења, и мени се указала неочекивана срећа да нађем један рукопис, као уредник новопокренуте библиотеке “Идентитет” београдских Заветина.
Нашао сам рукопис књиге критика, коју вероватно нико није хтео да објави у Србији оних година када је написан? Ето, ни ту нисам имао среће! Нисам нашао рукопис романа, или песама…Читао сам и читао, рукопис је био посебан.Рукопис је у ствари био посвећен разматрању целокупног дела савременог српског писца Мирослава Лукића, који узгред буди речено, као да није постојао за доминантну,
важећу и официјелну српску књижевну критику
! Рукопис је имао предговор, одлично написан, написао га је сам бог критике Мом, потписавши га мојим именом као својим псеудонимом!…Помислио сам дошло је последње време кад бог критике Мом потписује своје текстове мојим именом као својим псеудонимом!
Могућности и компетенције паганских богова су – подсетимо – шире и веће…Али, да не би било забуне, треба одмах подвући и то да је писац ових редова зашао у високе године (осма деценија!) и да му се брзо смањује концентрација. Још као дете сањао сам да нађем неки рукопис, а ето жеља ми се испунила као старцу…

_ из књиге Миодрага Мркића (1932): ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине, Београд, јануар 2013, 511, стр. – 24. цм; стр. 32.

Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: