БРАНКОВ ЗЕМУНСКИ МУЗЕЈ

Историја Земуна дуга седам хиљада година последњих година доступна је управо захваљујући Бранку Најхолду, аутору изложбе „Занат је златан“ који је посветио и око 40 књига Земуну, пошто је његов Завичајни музеј већ осам година затворен.
– Две претходне изложбе које су се бавиле историјом Земуна носиле су назив „Таурунум Романум“ и „Таурунум Скордиска“. Таурунум се помињао на два или три места само као римска лука и то је све што је писало у историји. За 50 година, уз две објављене књиге, прикупио сам колекцију за коју су многи археолози рекли да је богатија и драгоценија него оне које постоје у музејима са овог подручја. Историја Таурунума, за који се показало да је постојао као велики провинцијски град на простору садашњег Земуна, сада се не сме избрисати – каже Бранко Најхолд и додаје да се крајем октобра очекује књига „Земун да(в)нашњи“ посвећена архитектури Земуна.
Према његовим речима интересовање за Земун почело је од његове десете године, а слушајући приче старих Земунаца наставио је да се едукује и прикупља предмете у вези са Земуном од неолита до данашњих дана.
– Оно што сам годинама прикупљао, већ више од 50 година, налази се на, у и испод ормана у мојој кући где је постало тесно. Моје колекцинарство има циљ да сведочанства остану за будућност, да не заврше у Дунаву и да буду доступна. Међутим, питам се шта ће се десити са свим тим збиркама. Завичајни музеј не ради пуних осам година, а не желим да доживим судбину зграде ливнице Пантелић или легата Ђорђа Чутуковића. Зграда ливнице пропада и не зна се где су завршиле остављене машине, пројекти и архива, а питање је где су Чутуковићева дела завршила – напомиње Најхолд.

Извор: http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/208505/Muzej-u-kuci

 

Бранко Најхолд, Земун
Бранко Најхолд, Земун

Бранко Најхолд је рођен 1947. године у Земуну, у породици која је и по очевој и по мајчиној линији присутна у овом граду већ дуже од два века. Своју љубав према родном граду исказао је, између осталог, и са око четрдесет књига и стотинак чланака посвећених Земуну, затим организовањем низа значајних културних манифестација, као и веома активним деловањем у јавном животу града. Ту посебно треба истаћи организацију Земунског међународног салона карикатуре, једног од најзначајнијихих у свету. Осим земунске историје, добар је познавалац и археологије и традиционалне афричке уметности, па је и у тим областима публиковао више књига и чланака, као и неколико књига прозе. Као издавач, у свом  предузећу „Траг“ објавио је више књига значајних за српску културу, а покренуо је и уређивао и неколико часописа.
Најзначајнији наслови о Земуну: Земун – дани давни, дани садашњи (књига I/1986; књига II/1987; књига III/1988); Хроника Земуна од праисторије до 1871 (1998); Хроника Земуна 1871-1918 (1994); Хроника Земуна 1918-1941 (1991) ; Земун, монографија (2001) ; Таурунум Романум (2009) ;Земунске разгледнице (1992); Земунске улице. Хронологија и порекло назива (1996) ; Земунске цркве (1993) ; Земунске кафане (1992); Столеће Миленијумске куле 1896-1996 (1996) ; Ликовни уметници Земуна, часопис „Ликовни живот“, бројеви 44 – 51/52, (1993-95); Земунска школа карикатуре (1996); Хроника земунског спорта (1989); Пола века Фудбалског клуба Земун (1995); Најзначајнији литерарни наслови: Приче из давнина (1999); Детињим траговима човечанства (1999); Афричке приче (2000); Грчке приче (2003)
За допринос културном животу града добио је годишњу награду Земуна 2001. године, а за допринос развоју светске карикатуре добио је награду међународне организације карикатуриста (ФЕЦО) 2006. године.

____________  Вреди погледати:

http://www.youtube.com/watch?v=CT_VGDTuqzU

Видети  више: Отворен 16. Међународни салон карикатуре у Земуну : http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/274937/Otvoren-16-Medjunarodni-salon-karikature-u-Zemunu

 

 

ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ / Бела Тукадруз

….Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе,  или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
 
ЗЕЛЕНА ТРАВА ИЗМЕЂУ ПЛОТА И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

Волим ту траву у заклону, густу, зелену, натприродну појаву.
Зеленија је од иглица борова, од гранчица јела под снегом…

*
Туга; жалост; бол, болест; тужан, жалостан – љубав, миловање, љубавна чежња, страст, занос, ватрена жеља, жарка склоност – сета,туга,потиштеност, туробност, снужденост, меланхолија; севдалинка – љубавна песма. Било ми је тешко, неиздржљиво; чинило
ми се да ће ми глава пући.
Читавог дана сам седео и читао тешке ствари.
У каквој неимаштини живимо! Деда Воја несвесно осећа језик.
Имам двеста трешања… почиње причу, али га неко од укућана прекида.
Брат ме зове да вечерамо : – Батоо!
Понедељак, 24. 11. Сипи, сипи снег. Чујем цвркут чешљугара, зеба, сеница, срнајки; видим из постеље кроз прозор орах у дворишту Воје Сибиног сав у белом сатену…

ГРАНЧИЦЕ ДУДА У ПУСТОЈ АВЛИЈИ М. САВИЋА

Све су оне биле обавијене снегом, као шлагом.
Суморни сутони… Читање…
(…) Прошло пола један. Још увек пада снег. Сва сам дрва погорео; легао у постељу одевен…
Покушавао да пишем. Изгледа док не исцепам лист и не ишарам маргину, нема ништа од…
Пишући просуо мастило; размазао мрљу; ова мрља је најбољи сведок свих мојих неуспелих напора…
Мислим да сам се сада средио, да могу да почнем да записујем.
Осећам горчину, некакав отпор према љубавним приповеткама…

Нема цигарета; брат отишао да их купи и – не враћа се.
Писање је порађање; ово је прво порађање; и не може да почне без – дувана, алкохола… Има ли за човека наде? Шта је друго то што зову љубав до пут до бола и натраг?…

СНЕГ ЈЕ ЗАВЕЈАО ПРАГ, СТЕПЕНИШТЕ

До ујутру ће (ако настави овако) да ми завеје прозоре, врата.
О, како сам гладан! Док сам писао, имао сам утисак да се порађам, да нешто истискујем из стомака… Срећа да немам чир, могао би да пукне у овој вејавици, и – Бог да прости! У глави ми цвркућу штиглици, зебе, чешљугари и славуји – цвркуће цела шума. Предео Брложине…
Дотакао сам најраније успомене… салаше. Цвркут шева…
Срамота и прерана ејакулација. Снег до колена. Око 30 цм.
Дува сув ветар и баца снежну прашину са кровова…

Пртине је јутрос правила мати, не брат. Сад она треби пасуљ.
Није посао за њу – прављење пртина. Врапци нарогушени слећу под шупу. Пријатељи са екскурзије у Беч, отпутовали у Пожун, а ја у Хомоље. Глупост, али нисам имао избора. Мајка и даље треби пасуљ…
Каква беда!..

ВУК, ПРАВИ

Полањске године баба Мица и деда Воја видели правог вука у Шибовима, Дубоком Потоку… Конк у ујкином дому. У каквом ли су им стању лимунови и поморанџе? Читам Лотреамона, али са извесним напрезањем. Цепали смо дрва од 11, 30 – 13, 30 ч. Доста смо нацепали.
Убили смо неколико вукова из приче. Мој брат је добар, али је – ленштина. Мајка и даље треби пасуљ. И брата и мене, тетовирала је беда. И толико легенди. Мати ће изгледа читаве зиме требити пасуљ.
Читавог живота. Снег ће падати довека.
А сиромаштво се већ залепило за наше ногавице, као чичак…

ИСТИНА
(вежба)

Истина, или стремљење ка истини; без тога се не може успоставити дијагноза раскида са ***. Раскид сам доживео као несхватљиву и неочекивану, вишемесечну бољку. Брат је премлад да бих са њим причао о тој бољци; боља је терапија – писање. Желео сам
и трудим се да напишем испит савести, јер у својој савести и сећању налазим подстицаје и аргументе за такво нешто. Нестрпљивом, евентуалном читаоцу предлажем да, једнога дана, када све ово доспе у његове руке, баци све то, пре свега зато што не прелазим директно на
ствар, него кружим око свега, и око првог и око другог сусрета и раскида, као киша око…
Не јавља ми се пуних десет месеци…Те речи које исписује један српски песник о својој жени, сад ме подсећају на сасвим другу ствар, на Загреб, 1974. … Тифус, глад и беда… Катастрофа…
Неколико стихова Диса изазивали су у мени сасвим приватне и болне асоцијације. Не јавља ми се *** – не зато што спава, не зато што не дише, јер сигуран сам да дише на шкрге…
Пажљиво испитујући своје сећање, своју заборавност, своје бележнице, тражим и налазим – свашта.
Што нема јако по свету! – уобичајена мајчина фраза чуђења.
Брат свира на гитари.Снег веје, веје. Кијавица. Слабо греје пећ у мојој соби. Алигори. Гори.
Три, пола четири… Много сам времена изгубио…

КРШ НА СТОЛУ

Требало би да све средим, прво сто. Па да, чим се смркне и спустим завесе, наставим писање наставка. Хуји. Као да долази неко?
Мајка? Не…
Дуго гледам заједничку фотографију Прадеде, прабабе и деде (као дечака у грађанској градској ношњи на крају 19. века)…
Та фотографија је вршњакиња овог стола на којем пишем…

МАТИ ИСПРЕД МОЈИХ ВРАТА ДУВА У ПРСТЕ…

Ја грејем ноге – помоћу угрејаног црепа. Заваљен у кревету.
Могао сам да јој помогнем. Гнев према брату, што избегава да јој помогне око послова предвече у Другој авлији је – глуп. Требало је да јој помогнем а не да се замлаћујем са записивањем свега овога, што се тиче само Неуспеха…
Разгорела се ватра; буболи… Свратила баба Мица: неће да офарба Мишин џемпер сада, боји се ала, боји се нечега што је у вези са Светим Мратом…
–          На овај дан се то не ради…

ЗИМА

Небо се мења. Дима има. Ужасно нерасположен.
Сунце већ данима не могу да видим од дебелих облака.
Зима. Око димњака се мало отопио снег преко ноћи док је куљао дим; у зору се и димњак следио. Црни лед.
Ако ми се на крају крајева не допадне приповетка коју пишем некако узгред и грозничаво, написаћу нову. Само да не седим скрштених руку…

НАЈЗАД САМ МАЛО СРЕДИО СТО…

Када сам последњи пут опрао ноге?
Нема цигарета. Мрак је; видео сам једну звезду. Има превише снега. Да дуне кошава, и куће би завејала.
Неред у соби. Неред на столу. Неред у души…
Склонио сам неке књиге са стола…

ВЕЧЕРА

По два јаја на око, салата од црног лука, сир. Хлеба. Брат је направио салату, ја – кајгану…
Воја Сибин, комшија, даје даћу унуку

ЗВЕЗДАНО НЕБО, ОКО ПОЛА ДВА

Опет сам писао Приповетку о
Неколико сати. Изашао мало на веранду. Небо је тамноплаво и јасно, можда због снега?
Чинило ми се да испливавам на површину. Пробијао сам се кроз Превару и лаж. Како би ово небо и овај снег описали -Тјутчев, Борис Пастернак?…

СА ПРАГА НАШЕ ЦРКВЕ – ВЕЛИЧАНСТВЕН ПОГЛЕД НА СЕВЕРОЗАПАД

Снежна долина; брегови преко реке…Снег ће у мени увек, и кад будем био седобради старац, будити истинско дивљење…

ДВОСТРУКИ НАДИМАК

Пичкоперина (Глиста; Болетов млађи син). Чуо од…
Отишао сам у Нантуљеву кафану да купим цигаре… Дрвени под премазан мешавином топле масти и гара… Слика предворја пакла…

СЛАВКО МИРИН

Какав чудак, на први поглед; какав усамљеник!
– Мени је суђена несрећа, али ја се чувам, као што овца стреса са руна снег. Идем даље… Сви су му помрли; жена…
Живот је борбаЧувај се жене с кратким рукама
Је ли он окорели матори развратник? Помислих због погледа којим је испратио келнерицу иза шанка. – Више имам среће него живота…
Рођен је као посмрче. Ванредно прича. Штета што немам магнетофоинске траке и да сатима снимам његова казивања о свему.
Јер он ће умрети заједно са својим причама, заувек.
Ја не могу ни хиљадити део да забележим, јер нисам дебатни стенодактилограф
 
НЕИСТИНИТЕ УСПОМЕНЕ

Одједном ми је дошло да заплачем; не знам ни сам због чега; очи су ми се замаглиле; мати уђе у моју собу дувајући у прсте.
– Крунила сам кукуруз и негде затурила рукавице; не могу да их нађем… убаци дрва у пећ, немој да ти се угаси ватра…
Прекинула ме у писању.
Повукле су се успомене; вратиће се у сумрак, знам…

ВИЋЕНТИЈЕ ИЗ СЕНЕ

Како си, пропали студенте?
Добацио је увреду мом брату у аутобусу. И смејао се грохотом.
Ко се последњи смеје, најслађе се смеје.
 
ЗАГРЕБ

Шта је то што мене одржава? Није ли то онај концертни, сладострасни, злослутни, завејан снегом Загреб?…

МУШКАТЛО

Црвено, бело. Мати их унела у моју собу. – Оволики мразеви не беху прошле године…

САБЛАСТ ПРОШЛОСТИ

Да, прошлост је постала потресно реална; голица ноздрве као дим пећи која се пуши, непрестано пуши.
А напољу је мраз, прави мраз…
Звезде. Пепео и снег.

КОШАВА, НЕУСПЕХ

Почео сам да бркам и дане, толико сам обузет оним што пишем. Написао сам скоро стотину страница…
Сунце је зауставило кошаву.
Вас свет живи на веру и на аманет, тако сам и ја живео све док нисам напустио Београд…

БЛАГОСЛОВ

Напољу је сумрак и веје ли, веје, веје
Божји благослов (тако ја зовем снег).
Кошава хуји – повратила се…

КРАЈ СВЕСКЕ

… Ево. Букти пламен ритуалне ватре иза наше родне куће у М. Спаљујем лист по лист Бележнице : 50. ЈЕДАН ДАН У СЕЛУ РОДНОМ. Свеске црвених пластифицираних корица. Фор. : 31 х 21 цм.; око 160 стр. Горе исписани листови, и неисписани, као лишће
опало.
Претвара се полако у пепео, све. То је судбина свега написаног и записаног. Тако ће сагорети и изводи које сам начинио из ове Бележнице. То је мање освета књижевним лешинарима (евентуалним), а више акција за смањивање написаних глупости.
Земљи су потребнији пепео и заборав.
Ако ме поново обузме искушење да правим изводе из властитих бележница, потрудићу да сразмера између Извода и пепела буде у корист пепела.
Било је пет пута више ствари записаних у тој Бележници.Плус приповетка или роман који сам писао, да бих их поново и поново писао. То сам спалио пре много година; можда још онда када сам прикупљао све своје бележнице да их проинвентаришем и пребацим у
стан … крајем осамдесетих?
Не сећам сеније више важно. Осветио сам се књижевним лешинарима, потпунопрогутао је пламен грађу за њихово занимање. Ево, кад је све сагорело и кад сам полио водом, нема ни три кашике пепела! Дакле, три кашике пепела су, после свега,
претекле…
 
ЧЕТВРТА ЦИГАРЕТА

Безвољност. Преспавао дан, а онда читао КОТИКА ЛЕТАЈЕВА. Пишући изгубио два сата….

БЛЕДО СЕЋАЊЕ НА КАРЛОВ МОСТ

Напунио сам пећ до рингле, па букти, букће, као што се Влтава прелива повише Карловог моста… Глава ми је као стари влажни пањ; нит догорева, нит ће скоро да се угаси. Успављује ме празнина.
Огромна. Широка, сабласно титрава, као Влтава на месечини.
Видео сам је први пут по ноћи у друштву са два вампира.
Српска, дакако!

ПУТ У ЊУЈОРК

Долазила Љуба Ћ. Одлучила је да одпутује на два месеца у Њујорк (код ћерке). Одвраћају је отац и мати од далеког пута.
– Море, немој да идеш, умрећеш од зиме тамо! – Па, ја ћу да умрем пре у Мишљеновцу него у Америци…

Последњи рат је овде био догађај, иза кога су остале, као иза велике поплаве, многе легенде…
Осећам неизрециви очај, неиспуњеност, бесмисао, који ми се шири по памети као плесан по трулој јабуци. Моји планови су дивни, али пут до њиховог остварења је толико вијугав да ми се брзо замути у глави. Вилица ми се сасвим укочила.
Мога оца, моју фамилију уопште, требало би да опише Гогољ – Гогољ је највећи стилист.

КУМОВИ

Њој су мужа одрали, доиста, из освете, партизански јатаци.
Живела је после рата са човеком, налик на Милоша Црњанског, чију су жену недићевци дуго држали у свом затвору, батинали, онеспособили за живот. Била је лепа жена и у педесет и некој. Обе су биле лепотице, супарнице.
И то је трајало годинама. Једном сам је убедио да ми исприча како су јој мужа одвели и – зашто. Отворила је душу.
И при крају те приче, споменуо сам њеног кума, као изврсног приповедача.
Она је уздахнула и рекла : – Ех , дете моје, дете моје! Ништа ти не знаш… Ја нисам богомољка ни светица… Али сам научила: Бог, па кум!
И одједном је из ње провалила прича, како ју је силовао рођени кум, одмах по повратку из рата, можда 1947. године.
Нисам је могао зауставити; много ружна прича.
У то време је тај човек и даље навраћао код нас у кућу, и није знао да знам
У фамилији, широј, била је и једна жена, која је живела тајно са својим кумом, који се женио 17 пута. Њен муж никада није посумњао у то; а они који су знали за то, називали су га, између себе – шоња.
Бива.
Исто тако, говорило се да *** живи са својом мајком, а Р. Д. са својом снајом. Његовог сина су називали, исто – шоња. Суров је прост свет…

ГОДИНА ДАНА

Прошла је ево пуна година дана после доживљаја које желим да опишем. Опет веје снег, снег, снег! Нисам више у Београду, већ у хомољској загубици. Читам Чехова; из странице у страницу импресиониран мајсторством; ничега нема случајног; свако поређење је успело. Чехов има, чини ми се само једну ману:Достојевски силази дубље.
Да сам оженио ***, осећам, био бих несрећан.
Замишљао сам приповетку на крају које Сенковић убија из револвера вереницу; због чега? Због лажи. Недавно сам написао грозну реченицу, идиотску : Ни мртвој јој не могу опростити (12.11. 1975.) Најбољи моји романи и приповетке су – ненаписани, ипак.
Или ова реченица, написана пролетос: Најзад, збогом мој евентуални читаоче! Ја сам схватио да љубави и смисла нема на земљи, да су то уображења, или: други степен бунила, још прецизније: измишљотина!…

У Београду сам налазио извесну утеху у тренуцима када сам био на рубу понора и самоубиства помишљајући на зиму на Паљевинама, где моји имају посед од старина, помишљајући да тамо кренем макар ноћу и кроз вејавицу. Јер под снегом је топло,
иначе би пшеница измрзла, угинула, и под ледом је топлије него у бетонским боксовима Студентског града, или новобеоградских спаваоница. Требало је да напустим студије и да постанем чобанин на пустој планини, или да одем у неки од манастира и постанем
искушеник, а затим и монах… Снег веје, непрестано веје; ситан снег.
23. новембра, увече. Снег је завејао бокоре хризантема: црвене,жуте, голубије, беле…
Настави ли овако да веје читаве ноћи, биће снега до прса.
Помислих на завејане салаше нашег села; да имам друштво, кренуо бих сада, по вејавици, и обишао сваки… Сетио сам се једног снега у Дубравама; нисам био пошао у школу; повео ме је сусед у шуму;овца се ојагњила; наша овца; јагње сам носио дрхтаво и топло, кад
смо се враћали у село, у наручју…
 
Однекуд, можда из Нантуљеве кафане, одјекује песма Терезе  Кесовије; један мој колега са студија, толико је био заљубљен у ту певачицу, да не знам шта би учинио да задобије њену
симпатију…Читам Драму у лову… Дошао Ђорђе Српцан, он тражи купца за једну од њива које продаје отац; попио чашу вина; оде…
Још увек веје. Из Нантуљеве кафане одјекује босанска севдалинка; отац озбиљно кашље под шупом крунећи на металном круњачу кукуруз… Мој отац је имао свој смисао за меру и у породици никад није допуштао да се преврши мера… Чујем како товари окруњен кукуруз (мерицом или лопатом?); шкрипи, као да утоварује шљунак…
Снег веје, веје; чини се да ће вејати до судњега дана… Цео свет полего, само ми ватамо врапце подунавце! – рече мајка.
Дошла је у моју собу неповезана, рашчупана. – Дај ми једну цигарету… – Ево, донела сам ти све… (читаво пакло).
– Шта ће отац да пуши?
Узео сам само једну цигарету. Мати оде да спава….
Још увек веје, веје…
Густо веју и реченице из концепта моје магистарске тезе…*
__________
* ПРИЧА У ПОЛИТИЦИ (послератни период 1944 – 1970)
ПОЛИТИКА, дневни лист, излази у Београду од 12 (25) јануара 1904, са
прекидима за време Првог и Другог светског рата – од 12 (25) јануара 1904. до 22
новембра 1915; од 1. новембра 1919. до 6. априла 1941; од 28. октобра 1944 до данас.
Оснивач, власник и уредник листа Владислав Рибникар убрзо је добио за сарадника,
а касније и уредника, свога брата Дарка. Они су остали на челу листа до краја живота
(обојица погинули у рату као резервни официри: Владислав 1. октобра, а Дарко 31.
августа 1914). ПОЛИТИКУ наставља да издаје 1919, Слободан Рибникар у својству
директора до 1924, а после његове смрти (24. 9. 1924.) директор је Владислав Сл.
Рибникар све до 1955. У периоду између два рата уредници су Јован Тановић и
Миомир Миленовић; од 1944. директор и кратко време уредник Владислав Сл.
Рибникар, а затим су уредници били Бранко Драшковић, Богдан Пешић, Мита
Миљковић, а од 1953. Данило Пурић. Као информативни лист, независтан у смислу
директне страначке ангажованости, ПОЛИТИКА је у грађанској штампи Србије
имала истакнуто место. У периоду између два рата пролази ПОЛИТИКА кроз тешку
ноћ цензуре, прави компромисе да би се одржала, тежећи да оријентацију листа
усмери, у свакој прилици, у складу са позитивним друштвено – политичким струјањима
у земљи. После Ослобођења један је од најчитанијих листова. ПОЛИТИКА почиње
свој послератни живот пратећи раст Револуције, спољно – политичке догађаје. Пружа
свој простор и књижевним ствараоцима (Р. Чолаковић, И. Андрић, В. Петровић, И.
Секулић… и др.), а касније формира и посебну недељну рубрику ПРИЧА ПОЛИТИКЕ.
Објављивала је приче како оних најпознатијих тако и оних писаца који су тек
започињали. Удео ПОЛИТИКЕ у афирмисању кратке приче у нашем књижевном
поднебљу је знатан. Прича, као жанр, код нас, није довољно теоријски одређена.
Истраживање објављених прича у ПОЛИТИЦИ (у наведеном периоду) омогућује
сагледавање уметничких вредности објављених прича, један пресек и поглед на
књижевно послератно поље, кроз које су текле речице, потоци, реке.
Предлажем за ментора Проф др М. Бандића.
У Београду, 14. априла 1980.
Дубровачка 22 / 12 САМАЧКИ ХОТЕЛ 11000 Београд
(Тезу је одобрио Филолошки факултет у Београду, али никада је нисам
завршио. Прекинуо сам последипломске студије…)
(Сада осећам стид: због образложења тезе… Због речника и због предлога
ментора. Био сам много наиван и у 30. години, и то ме је коштало. ПОЛИТИКА је
основана као Независни лист, а врло брзо се претворила у прорежимски. Поготову
у послератном периоду. (…) Тито је, из окупираног Београда, 1941. године отишао на
тзв. слободну територију, из виле Рибникара. Какве су тајне везе Коминтерне и
међуратне ПОЛИТИКЕ; ко их је одржавао; како је све то функционисало? Да ли је
Коминтерна тајно финансирала, или на други начин потпомагала, овај лист? Углавном
смо били у прилици да сазнамо по нешто о оном светлијем лицу медаље; али медаља
има и оно друго лице, зар не?)

(Из једног обимнијег рукописа)   >  видети више: извор: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/

__
* Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950 – )

___________________ НАПОМЕНА: Ових дана је у штампи часопис „Бдење“ 37-38/2013, у коме је штампан, између осталог и део ове прозе“, видети блок целог часописа: http://kcsvrljig.rs/wp-content/uploads/2013/12/%D0%A7%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%91%D0%94%D0%95%D0%8A%D0%95-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%98%D1%82%D1%83-%D0%A6%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82..pdf

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

Српске Новине >>>>>

Актуелно, кратко - ко врапчији кљун

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

С(А)ЛАМА

АЛАЈБЕГОВА

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: