„Три пута поновљена лаж…“, незнање или порицање Холокауста

Аутор: Др Оливера Милосављевић

===

Поводом текста Војислава Симића „Изложба је корисна“ од 29. априла 2014. у дневном листу Данас, излагања Гојка Тешића на трибини посвећеној Светиславу Стефановићу у Српском књижевном друштву априла 2014. као и низа сличних поновљених дезинформација у штампи и литератури везаних за боравак Светислава Стефановића у Виници, Украјина, јула 1943. године

Светислав Стефановић. Фотографија преузета из књиге "Старим или новим путевима" / Светислав Стефановић. - Нови Сад, Артпринт, 2006. - Едиција "Копно", књига 1. — Светислав Стефановић. Фотографија преузета из књиге „Старим или новим путевима“ / Светислав Стефановић. – Нови Сад, Артпринт, 2006. – Едиција „Копно“, књига 1.

===

Поводом текста Златка Паковића „Једна безумна изложба“ – данас 26-27. април (реч је о антикомунистичкој изложби, не оној нацистичкој из доба окупације, већ овој из 2014, чији су аутори самоиницијативно одлучили да рехабилитују квислинге из Другог светског рата проглашавајући и њих „жртвама комунизма“), Војислав Симић пише у Данасу 29. априла: „Светислав Стефановић је осуђен на смрт зато што је као члан немачке комисије лекара патолога и судске медицине, потписао записник у коме се децидирано тврди да је убиство 4000 пољских официра извршио Совјетски Савез, односно НКВД (…) Значи требало је ућуткати једног сведока. Тај податак је Паковић требало свакако да зна. Ако је прећутао, онда је тим горе за његову савест.“

Гојко Тешић тврди да су „убице“, „монструми“ и „џелати“ (читај: партизани, комунисти) оптужили 1944. Стефановића да је био члан немачке комисије што, како каже, „није тачно“, већ је био члан „европске комисије“ која је утврђивала злочине, „што је пре неколико година званично утврђено, које је починила руска Црвена армија над официрским кадром пољске војске – дакле случај Виница“.

Један од последњих приређивача Стефановићевих текстова, Предраг Пузић (Старим или новим путевима, Одабрани политички списи 1899-1943, Нови Сад 2006) о Стефановићу тврди: „Крајем месеца јула 1943. године немачке власти именују га за члана шаролике међународне комисије за утврђивање ратних злочина, формиране да установи виновнике и размере злочина који је почињен над бројним припадницима пољске армије у Катинској шуми надомак украјинског града Винице.“

Предраг Палавестра (Историја српске књижевне критике 1768-2007, Том ИИ, Матица Српска, Нови Сад, 2008) за Стефановића наводи да је под немачком окупацијом био „члан комисије за ратне злочине Црвене армије у Виници (1943)“… и тако даље, на још много места и код много аутора.

Потпуно је небитно ко је први у нашој јавности написао лаж да је Светислав Стефановић сведочио о страдању пољских официра у Катинској шуми, па још и потписао записник о томе. Много су важнији мотиви због којих се ова лаж годинама шири, сваким понављањем обогаћена за још неки живописни додатак (последњи у низу у писму Војислава Симића садржан у речи „децидирано“), а онда издиже у основни разлог Стефановићеве осуде 1944. године. Свим овим ауторима могло би се поставити неколико питања: Војиславу Симићу, где је нашао податак да је Стефановић потписао наведени записник? Гојку Тешићу, где је то потврђено да су у Виници убијени пољски официри? Професору Палавестри, где је нашао податак да је Стефановић био члан комисије за утврђивање ратних злочина Црвене армије у Виници? Предрагу Пузићу, у ком је атласу нашао податак да се Катинска шума налази надомак украјинског града Винице…?

Само је мало добре воље било потребно, ако ништа друго да се бар прочита шта је сам Светислав Стефановић написао о свом боравку у Виници, па да се добију релевантни подаци. А они гласе:

Катинска шума се налази у Русији код Смоленска, стотинама километара далеко од украјинског града Виница (колико су удаљена и сва остала места у којима су нађени посмртни остаци пољских официра).

Никада нико (осим побројаних и других домаћих аутора) није тврдио да је у украјинском граду Виница Црвена армија извршила ратни злочин, будући да је тај део Украјине готово све време рата био у рукама нациста, а сама Виница један од главних Хитлерових штабова за вођење рата на Источном фронту.

Стефановић никада није боравио у Катинској шуми, а није ни могао, јер је јула 1943, када је ишао да у пропагандној акцији помогне Хитлеру, тај део Совјетског Савеза већ држала Црвена армија. Али је могао да оде у Виницу у Украјини, где је тих месеци и сам Хитлер често боравио на релацији Виница-Берлин.

Светислав Стефановић је из Винице послао један текст за Недићев лист Српски народ потписујући га „Виница-Берлин 21. ВИИ 1943“, у коме је описао нацистичко откопавање посмртних остатака украјинских сељака страдалих, како је сам тврдио, у Стаљиновим предратним чисткама 1937-1938. године.

Стефановић нигде није поменуо ни пољске официре, ни ратни злочин, напротив, писао је о злочину почињеном у миру.

Зашто је данас јачи аргумент убиство пољских официра него украјинских сељака, зашто је јачи аргумент ратни него мирнодопски злочин, шта се маскира измишљеном причом о чему и о коме је за новине сведочио Стефановић? Зашто је Хитлеру 1943. било важно да доведе комисију која је потписала документ о виничким жртвама из 1937. (у којој није био Стефановић, нити се његов потпис налази на документу) баш у свој штаб у Виници? Зашто је управо ту довео и другу групу сарадника у којој се налазио и Стефановић? Да ли је тај „хуманиста“ 1943. заиста толико бринуо за судбину украјинских сељака из 1937. или је имао јаче разлоге да пажњу светске јавности окрене на другу страну, баш у тренутку када је широм Источне Европе спроводио велику акцију уништавања (спаљивањем) доказа о извршеном Холокаусту?

Дакле, питање гласи: да ли је ипак било ратног злочина у Виници о коме Светислав Стефановић никако није желео да сведочи, а који и данас његови браниоци прећуткују?

Само годину дана пре доласка Светислава Стефановића, 1941-42. управо су у Виници припадници злогласне нацистичке Ајнзац групе Д побили (и у јаме побацали) целокупно јеврејско становништво, по неким проценама, њих преко двадесет хиљада. У свом тексту писаном само годину дана касније са релације „Виница-Берлин“, Стефановић је напротив писао да је последње „две-три године“ престао терор у Виници (од када су у њу дошли нацисти), али и о кривици за предратно страдање становника, наводећи да је од шездесет адвоката у Виници било свега три Украјинца, „свих осталих педесетседам били су Јевреји“, док је „у суду који је вршио масовне смртне осуде“ било „80% Јевреја“. (Из литературе о Холокаусту је познато да су нацисти и на послератним суђењима покушали да покоље у Украјини представе као освету Украјинаца због злочина које су Јевреји наводно починили над њима.) Да ли је ово, иначе потпуно немотивисано помињање јеврејске „кривице“ у новинском тексту из 1943. било пука случајност, или је имало своје значење у светлу чињенице да ту више није живео ни „последњи Јеврејин из Винице“? (вид. слику)

Данас можда можемо разумети да је Стефановић као и сарадници из других европских земаља (у Хитлеровој комисији су били и представници њему пријатељске НДХ) ишао у Виницу да за потребе пропаганде националсоцијализма извлачењем на светло дана старијег (неупитног) злочина, покрије и порекне новији. Али тешко можемо да разумемо да неко данас у Србији има потребу да у антикомунистичкој хистерији, поред постојећег, мирнодопског, измишља и совјетски ратни злочин у Виници како би покрио стварни нацистички злочин Холокауста који је у њој почињен. Да ревносни нацисти нису фотографисали своја злодела, па их још за успомену и потписивали, поред данашњих бранилаца Стефановићеве (али и Хитлерове) правдољубивости из 1943, „последњи Јеврејин из Винице“ не би могао да сведочи ни о свом постојању.