Архиве ознака: ЛеЗ 0003610

Могући нацрт „Аутобиографије“ / Бела Тукадруз

Без патетике и цепидлачења

Црква у М. Поглед са источне стране
Црква у М. Поглед са источне стране

7. – Све што ми је било ускраћено (списак би био подугачак када бих набрајао), прелазило је у амбиције, у полет и занос, велике замисли.Шта је од свега тога остало осим читаве флоте исписаних папира, бескрајне горчине? Несигурност. Непрецизност. Никад из првог потеза да погодим тачно у средиште мете. Оклевање је постало друга природа, навика. Широко поље. Страх се одомомаћио, кукавичлук се скућио. И тако су прошле деценије, зар не?

 

Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке ...
Један од оних пејсажа Звижда, или из врта Св. Петке …

8. – Филм „Лолита“ први пут сам гледао у једном провинцисјком биоскопу као седамнаестогодишњак., саосећајући са остављеним маторцем. Роман по којем је филм снимљен прочитао сам неколико деценија после тога. Када се више нисам замајавао граничном линијом између чулног и поготног. Више су ми значили филмови које сам гледао као младић, него књиге које сам у то време читао, иако је да додам, филмски репертоар провинцијског биоскопа био ограничен. Али тзв. велики свет је налазио начина да стигне у забачену варош, пре, рецимо, књига савремених националних приповедача. Или збирки савремених песника. „Цигански кревет“ ми је донео из Београда и поклонио професор који је имао нескривених литерарних склоности. Таква књига није могла стићи редовним путем у скромну варошку библиотеку…. Штета што нисам постао писац филмских сценарија, што сам сањао да постанем романописац. Свет у којем сам провео првих двадесет година био је скројен од грубог сукна, тешког материјала. Није био по мојој мери, и није се много разликовао од других светова.

Улице, околна брда, хоризонт, спрудови, врбе – типична андрићевска касаба – железничка пруга и мали, врло мали број лепих девојака, два вашара и заједнички дочек нове године у гимназијској сали за фискултуру… (Ту стављам тачку.)

 

Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)
Између зидова и малтера кућа, и година, деценија (Звижд, Мишљеновац, мај 2014)

Људи понекад проговоре о самоћи, снебљиво или са криком галеба, брзо се удаљујући, већ после неколико реченица, о оном главном, најглавнијем, у правцу неодређености, одступајући од величине, истине и себе, брзином аутобуса који пролети између врба и нестане иза окуке. Скривајући Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и ко да их онда спаси од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих?

На ову сам мисао дошао размишљајући о псовки – када сам имао седам година, један ми је Влах из суседних села опсовао мајку. Био је риђ, црвен у лицу. То је он чинио увек кад сам био сам, тј. кад сам пролазио крај железничке пруге, коју је он тобоже чувао. Чудно – ја се никада нисам пожалио оцу; и то је потрајало до седмог разреда, чини ми се, када сам и ја њему узвратио истом мером (псовком). Прво се наљутио, а онда предложио да престанемо да се псујемо, јер је то ружно.

Али, добар део мог дечаштва протекао је у страховима од сусрета са тим човеком. Од сусрета са Власима.. . Јер и надзорник пруге (опет Влах) као и дућанџија из суседног села, чинили су исто – псовали ми мајку, зачикивали ме. Увреде су ишчилеле и страхови, али остале су као успомене на њих слике оних каменова крај железничке пруге, спуштена рампа, бурјан. Врежа купине, сврачак на телефонској жици… Нису Власи највеће зло, наравно – мада воле да се рашире као да су на помани. Псовком једном истом, ти људи нису желели да ме увреде, већ видевши ме усамљеног крај крда свиња, или оваца, тужног и замишљеног, покушавали су да ме отргну, да се нашале, циљајући тамо где сам најосетљивији. Мајку сам, наравно, неизмерно волео. Једини коме сам се жалио на те псовке био је ујак. Но ујакова заштита није могла бити ефикасна пошто је он научио само да одступа, самоодбрана се показала делотворнијом…

Сутон у Мишљеновцу, 1
Сутон у Мишљеновцу, 1

Бог је протеран из моје земље пре мог рођења и то је оно најгоре што је могло да је снађе. А уместо Бога у наш крај је стигао циркус, прави циркус. А са циркусом су стигли и кловнови, кревељење и фарсе.

Ја не мислим добро о историји, таквој историји, историји ако хоћете уопште, као што не певам похвале нереду, иако он понекада омогућава Ред. Ипак ми се чини да је све ово нејасно што имам на уму, да може бити погрешно схваћено. Страх ме спутава, а кукавичлук ме још увек задржава у ћорсокацима мрачним. Народ је лако завести, као наивну девојку, најлакше кад га ухвати извесна инерција крда које предводи ован. Народ којем је деценијама утериван страх у кости на све могуће начине навикао је на тај страх. Није се сасвим сродио са њим, али реагује као јато риба у плићаку које и сенка грлице или дивљег голуба који је задиханои слетео да се напије воде отера у дубине. Мислим да сам много грешио и сувише очекивао од погрешних људи, и за то сам одговоран искључиво ја. Али највише сам грешио онда када сам се удаљавао од ливаде, салаша, Просјанског пута, од трешања дивљих, јасенова и пластова, од остатака јазова, предања и говора наших баба, дедова, рођака. Суседа Влаха, манастирских сабора и вашара на које сам одлазио са рођацима или са џамбасима сумњивих биографија и склоности. На Ђурђевдан сам оцу правио друштво када би потерао буљук оваца преко Крајњег Потока на бачију на Паљевинама – хеј, па тада су још увек постојале бачије, бачија Стојана Ивиног у Дубоком Потоку и бачија Черкеза на Паљевинама. Одлазак на бачију на Ђурђевдан је био нешто незабворавно, догађај као и заветина, велика заветина на Спасовдан, и тада сам први пут видео – пред сам полазак у основну школу – лепе букове шуме, сребрна стабла и грмане; планина је имала извесну чар и помешан опори мирис горског цвећа. Пролазили смо полако крај салаша успут, и на басамцима су седеле у црнини бабе као чавке, замишљене; петлови су се шепурили испод високих столетних горуна. А веверице су претрчавале тихе шумске путеве, крај којих је било локви, калабука и мајчине душице. Али ништа тако није мирисало као мирис младих шишарки, које сам волео да скупљам, као и оне „старе“. Видео сам, кад смо прилазили тзв. Малим Паљевинама прекрасне брегове у даљини и разумео сам иако мали оно што је понекад мој отац говорио са својим саборцима из рата у тренуцима присећања, надахнућа, и веровао сам му, јер оније спадао у људе који лажу и изводи лакрдију ради лакрдије. Мада ми се чини да је очев отац, мој деда, иако ћутљив по природи, био човек знатно већег искуства. Као Солунац, свашта је претурио у младости, а старост су му загорчали амбициозни „побуњени синови“. Такве људе, као што је био Деда, гутала је историја – не судбина, гутала их је стихија и били су лак плен неправде, болести и проклетства.

Ја спомињем салаше, бачије, Ђурђевдане, заветине и вашаре свога детиства, јер су се урезали у моје памћење за сва времена, али исто тако знам да су многи салаши – пусти и налик на страшила, и можда најбоље сведочанство и оптужба против историје која се позивала на прогрес и будућност, а у ствари радила је плански и сулудо у корист пропасти…

Била је поплава не тако давно, незапамћена, већа можда од оне из 1910. године? Пек је преплавио и носио ко од шале све са собом, па је тако срушио и понео у неповрат и салаш Лукића у Лакомици покрај Пека. Стихија се надовезује на стихију. Нема више тога салаша крај кога смо одрасли, који је био, барем у нашем селу, један од последњих мохиканаца. Шта је остало од салаша? Део крова, део зида? Које ће већ за годину-две обрасти павит, жбуње… Стихија, поплава и шума сарађују иза наших леђа. Козе у овом вилајету нисам видео већ од седамдесетих. КАко може постојати једно потпланиснко село без коза и оваца?… Али можда има и неке користи од оног што се догодило, понекад чујем у своим сну Свету Петку, која саветује да градимо као наши пређи, тврда и сигурнија здања од камена, и на сигурнијем месту, на брдима, а не поред река, брзавица…

Сутон исто, 2
Сутон исто, 2

======= ФРАГМЕНТИ из рукописа