Миљани Лукић (1956 – 1986)
Рано рани раб Божји Мирослав
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
он не иде у порту, у цркву,
већ он иде на брежуљак један,
обрастао шибљем и купином,
те он скупља змијске кошуљице.
Ал’ ето ти два путника стара:
– Божја помоћ, рабе Мирославе!
А он њима лепше одговара:
– Дао Бог добро, два путника стара!
– Каква те је невоља велика
натерала те си уранио
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
па ти скупљаш змијске кошуљице?
Или си се, рабе, помамио?
Или си се јутрос потурчио?
И часни крст под ноге згазио?
И своју си веру изгубио,
те си тако рано уранио,
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
па ти скупљаш змијске кошуљице?
– О Бога вам, два путника стара!
Кад питате, да вам право кажем :
нити сам се, ја раб, помамио,
нит сам своју веру изгубио,
нит сам крст под ноге згазио,
већ је мени велика невоља,
јер ја имам у мојему двору
седам немих, седам слепих гуја,
то ја имам с љубом чуваркућом!
И Бог ће ми грехе опростити!
– Хајдмо двору твоме, рабе Божји,
да видимо твоју љубав чуваркућу!
И љуба је рано уранила
пре изласка сунца, пре литургије:
седам немих, седам слепих гуја буди.
– Божја помоћ, љубо чуваркућо!
Она њима лепше одговара :
– Дао Бог добро, два стара путника!
– Бога теби, љубо чуваркућо!
Која ти је велика невоља
те си тако рано уранила
млада у свету недељу,
пре сванућа и пре литургије,
те ти будиш још уснуле гује?
Или си се млада помамила?
Или си се јутрос потурчила?
Часна крста под ноге згазила
и своју си веру изгубила,
те си тако рано уранила
пре сванућа и пре литургије,
те ти гује још уснуле будиш?
– О Бога вам, два путника стара!
Кад питате, право да вам кажем :
та нисам се млада помамила,
нити сам се јутрос потурчила,
нит сам своју веру изгубила,
нит сам крста под ноге згазила,
већ је мени велика невоља,
јер ја имам у мојему двору
седам немих, других седам слепих,
то ја имам с мојим господарем.
И Бог ће ми грехе опростити!
– О Бога ти, чуваркућо љубо!
Дај ти нама баш то мушко чедо
из колевке од буковине,
и од чеда крви да узнемо,
да пошкропимо твоје дворе:
што је немо, проговориће,
што је слепо, прогледаће,
а што пузи, усправиће се.
Мисли љубав раба Мирослава,
она мисли мисли свакојаке,
док је млада на једно смислила,
па им даде чедо из колевке,
и заклаше чедо пренејако,
и од чеда крви уграбише,
пошкропише беле дуварове :
што је немо, проговорило је,
што је слепо, прогледало је,
што је пузало, усправило се..
Дигоше се два стара путника
и одоше с Богом путовати.
Осврће се љубав чуваркућа,
па погледа на колевку букову –
тамо седи чедо у колевци
и игра се јабуком од злата.
– Мили Боже, на свему ти хвала!
Где дођоше два путника стара,
заклаше ми чедо у колевци,
и од чеда крви уграбише,
што је немо, проговорило је,
што је слепо, прогледало је,
што је пузало, усправило се,
ево чедо седи у колевци
и игра се јабуком од злата!
Проговара чедо из колевке ;
– Слатка мајко, моја слатка рано!
Оно нису два путника стара,
већ су оно два Божја анђела!
( 1996 – 1999)
ЛеЗ 0003642
Свака птица лети своме јату 