Тајна професора Младеновића / Бела Тукадруз

Књига је публикована на 68. страна у препознатљивом свитак формату Заветина у популарној Библиотеци Скакавац ППЗ, у оквиру једне нове едиције вредновања и превредновања, заснованог на аргументима.

Књига се може у целини преузети бесплатно и данас на следећем Веб сајту ЗАВЕТИНА – https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/tajnaprofesoramladenovicapoklonknigazavetinazaavgustmesec2010godine

Књига обелодањује страву, једну стравичну тајну, коју је познати и сакривени дуговеки научник носио скоро више од пола века на души…

intele1

 

Тајна професора Младеновића / поклон књига ЗАВЕТИНА за август месец 2010. године

 

Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и  српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић – 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је  докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић.Говори и преводи са више европских језика... У разговору који је са њим водила Г-ђа Проф. Др Славица Гароња дуговеки професор и научник изнео је на видело једну велику тајну, која открива нешто недопустиво и у друштву и у свету науке и књижевности. Видећете у чему је ствар.ЗАВЕТИНЕ су одлучиле да овај разговор публикују у целини као књигу, и објаве је као дигитално и непрофитно издање, са не само свесрпским него и планетарним дометом. За изучавање српске књижевности и неславних прилика у њој у другој половини 20. века, ова књига представља врло подстицајну грађу!…

 ____________________

Из књиге «Тајна професора Младеновића» одломци:

 

…Определили сте се за докторат о Јовану Скерлићу код професора Павла Поповића. Да ли нам можете из личног угла представити портрет овог знаменитог научника, као и одлуку да се баш у свом докторском раду определите за дело Јована Скерлића и како је текао Ваш рад на тој теми?

Моја рана књижевноисторијска и критичарска активност била је од утицаја да добијем Скерлића за докторску тезу. Када сам се 1936.године, после дипломирања и одслужења војног рока, јавио Павлу Поповићу да ми одреди тему за докторски испит, рекао ми је да му поднесем списак од десет писаца од којих бих једног могао да обрадим. Ја сам  му поднео списак, међу њима и Борисава Станковића и Лазу Костића (које бих најбрже могао да спремим). Када ме је упитао кога бих најрадије обрадио, одлучио сам се за Љубомира Ненадовића, али ми је он рекао да је њега већ узела Паулина Лебл Албала, и одредио ми Јована Скерлића, који је био последњи на списку. То је тада била најтежа могућа тема. Не верујем да ми је њу дао да би  ме упропастио како су ми неки говорили. Пре ће бити дам у је било стало да Скерлића, који је за живота био популарнији од њега, а у то време превише уздизан код нас и у свету, сведем на праву меру.

Ја сам тему прихватио јер сам био уверен да сам јој дорастао, као што бих и сваку другу прихватио коју ми је могао одредити. Међутим, што сам више улазио у проучавање Скерлићева живота и рада, при чему је требало обухватити његов буран живот и сложене политичке прилике код нас и у свету, као и његова многобројна дела, све више сам увиђао да је тема сувише обимна. О томе сам се пожалио професору Белићу, у једном писму из Париза, где сам се налазио на постдипломским студијама са стипендијом француске владе, који је пажљиво и са симпатијама пратио мој рад, и он ми је предложио да обрадим само тему Језик Јована Скерлића. То ми се допало и био сам спреман да послушам његов савет, али кад сам затражио одобрење Павла Поповића, он се томе одлучно успротивио и остао при томе да обрадим целога Скерлића.

Када сам се вратио у Београд, ја сам, и поред заморне дужности суплента, а  затим и професора III, па и VIII мушке гимназије, прионуо да скупљам потребну грађу за осветљавање Скерлићевог живота и рада. С времена на време састајао сам се са професором Павлом Поповићем у пријатној атмосфери негдашње Академијине кафане. Њега су интересовали резултати мога истраживања и са пажњом их је пратио, али, онако како је имао обичај и на испитима, није ми постављао никаква питања нити је било каквим саветима утицао на моје даље истраживање, свакако зато што је увиђао да се успешно сам сналазим и да ми нису потребни никакви савети и упутства за даљи рад.

Тада су били врло повољни услови за то истраживање. Богата некадања Народна библиотека на Косанчићевом венцу имала је сачуване све часописе и листове у којима је Скерлић од ране младости почео сарађивати. Поред тога, били су у животу многи који су га познавали, дружили се и пратили његов јавни и књижевни рад. Његова сестра Јелена (удата за професора Владимира Ћоровића), ставила ми је на увид његову писмену оставштину, са писмима која је писао њој и рано преминулој сестри Јованки, као и другим члановима породице. Скерлићева писма ставила ми је на располагање и његова супруга Клара, која је, на моју молбу, написала и опширне мемоаре на француском језику, у којима сам нашао драгоцене податке о његовом животу и раду.

Када сам већ био прикупио главни део грађе за цео Скерлићев живот и рад, изненада је умро профессор Павле Поповић, 1939.године. Његова смрт ме није омела у раду, јер сам за све време грађу скупљао и тезу почео да обликујем самостално, без икакве његове помоћи. Међутим, она ме је ослободила кочнице, која ме је ометала да заокружим тезу и раније је завршим, у тим тешким временима. Како су се политичке прилике у свету погоршале, било је све очигледније да ратни вихор неће мимоићи ни нашу земљу, па су почеле припреме за њену одбрану, а ја сам као резервни интендантски потпоручник био више месеци мобилисан ради активирања једне противоклопне артиљеријске јединице. Због тога сам одлучио да тезу поднесем ради одбране скраћену (колико сам успео да је довршим), не тражећи ради тога ничији савет, под називом: Младост Јована Скерлића. Филозофски факултет је то усвојио на предлог професора А.Белића, који је као председни комисије, са професорима Драгољубом Павловићем и Павлом Стевановићем као члановима, обавио мој докторски испит, одобривши 1940.године и штампање тезе, па сам исте године промовисан за доктора филозофских наука. За све то време био сам у официрској униформи, коју, по ондашњем закону, активирани резервни официри нису  смели скидати.

После рата постали сте научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. У Вашем  мемоарском тексту, објављеном у књизи »На изворима народне песме» (2005), подробно сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да постанете предавач историје књижевности на Универзитету. Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно определили за проучавање народне књижевности?

Када сам 1947.године завршио обимну књижевно-историјску студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Министарства просвете за уxбеник VII разреда гимназије, рукопис сам предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром Литист, са именом у затвореној коверти, верујући морал који је владао и у предратним временима да се подразумева и под комунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић ми је само рекао: – То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Велибору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал, пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Младост Јована Скерлића, коју сам му поклонио чим је 1940. изашла из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Информбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса, Лењина и Стаљина,, па је почео да га чита пред студентима, замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се кадасам чуо дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духовно одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, тј. не постоји. Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, допринео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.

У јеку хајке против информбирооваца, када је било врло лако послати своје противнике ни криве ни дужне на злогласни Голи оток, поверио ми је један уредник Рада, да је у колективу тог предузећа, с којим сам тесно сарађивао, пратећи са симпатијама дела руских писаца Фјодора Глаткова, Маријете Шагињан и других, говорио о мени као о присталици Информбироа. Тада ми је једна чланица скупштинске организације Партије поверила да је одлучено да будем примљен у Партију. Међутим, ускоро после тога, на предлог Александра Белића, председника Српске академије наука, постављен сам за сарадника новооснованог Института за проучавање књижевности, не сачекавши да будем примљен у Партију, и да са осталим њеним члановима скупштинске ћелије, будем упућен на Голи оток.

Институт за проучавање књижевности Српске академије наука имао је ранг универзитетске установе, а његови сарадници универзитетских наставника, па унеколико и виши, јер му је био задатак да припреми за научни рад даровите студенте и да додељује докторска звања. Био сам на послу који је потпуно одговарао мојој спреми и у мене су у Академији с правом полагане велике наде. Управник Института, академик Петар Колендић, поверио ми је три дипломирана академијина питомца за асистенте: Голуба Добрашиновића, Драгољуба Новакова и Илију Николића, који су припремали докторске тезе, да руководим њиховим научним изграђивањем. Уз њихову помоћ, као и помоћ колегинице Радмиле Ненин, почео сам успешно да организујем Југословенски књижевни архив, по угледу на Чешки литерарни архив у Прагу. Наручене су нарочите фасцицле за податке о животу и делима  појединих писаца и ормани за њихова објављена дела, као и за рукописе необјављених дела, са њиховом преписком и грађом у вези са њиховим животом и књижевним радом. У пространој дворани Института одржавани су редовни научни састанци познатих стручњака, а њихова научна саопштења су објављена у два опсежна зборника (1951.  и 1952.године). Имао сам могућност за путовања ради научног истраживања. Академија ми је омогућила боравак у Загребу, где сам у Музеју Срба преписао писма Симе Матавуља брату Ђури у Шибенику, где сам се упознао са још живим члановима његове породице и нашао и друга писма. Тако сам спремио за трећу књигу Зборника института за проучавање књижевности студију о Матавуљевој преписци са члановима породице. Приликом боравка у Загребу, ради проучавања Симе Матавуља, састао сам се са професором Загребачког свеучилишта Антуном Барцем и сазнао да ме је пред њим хвалио професор Павле Поповић. Када је чуо од мене да сам сарадник Института за проучавање књижевности, рекао је да је то погодније од звања наставника Универзитета, јер се не морају држати часови, па се може више посветити научном раду.

То су знали и Велибор Глигорић са својим помагачем у присвајању, односно крађи мога рукописа о српским реалистима, па су се морали забринути да толико не ојача мој научни ауторитет да будем у ситуацији да их откријем и јавно прозовем. Зато им је одговарало укидање Института за проучавање књижевности, чему су можда и сами допринели, када је Институт, у пуном развојном замаху и припреми за штампу и треће књиге свога зборника (за 1953.годину) изненада укинут, а ја остао без радног места, када је требало да напустим и Академију. (Како је Институт био укинут овај зборник се није појавио, па сам студију о Сими Матавуљу проширио и објавио као посебну књигу у издању Војвођанског архива у Новом Саду,заслугом Николе Милутиновића). После укидања Института за књижевност (1954) његови службеници су се снашли како је ко могао. Секретар Божидар Ковачевић је себи обезбедио место научног сарадника, а затим и управника Академијиног Архива, Голуб Добрашиновић је постао кустос Вуковог и Доситејевог музеја, Драгољуб Новаков је отишао у библиотеку Матице српске, а Илија Николић постао редактор Војног гласника. Радмилу Ненин запослио је управник Института као асистента при Катедри за предмет народна књижевност на Филолошком факултету. –Вас нису хтели, рекао ми је са жаљењем. Нисам му рекао због чега, као што никоме другоме нисам открио зашто за мене није било места, не само на овом, већ и на другим универзитетима у земљи, јер је у комисијама за пријем свуда био Глигорић, као осведочени стручњак за реализам помоћу мога рукописа. За мене није било места ни у другим установама, тако да сам морао и даље да останем у Академији, примајући плату и радећи у соби Одељења литературе и језика, коју ми је уступио Колендић. Међутим, био ми је неугодан такав положај, па сам се јавио за посао Војноисторијском институту, где ми је обећано звање научног сарадника, које сам имао у Академији. Но, није ми било суђено да напустим научни рад у Академији, и да утонем у монотоно и безлично редиговање за штампу ратних хроника, јер је на предлог председника САНУ, Александра Белића, основан Одбор за издавање корпуса народних песама, за чијег сам сарадника постављен заједно са Војиславом М.Јовановићем (Марамбо), који је за свога асистента дозвео и Илију Николића. тако сам се, стицајем прилика, почео у Академији бавити народном књижевношћу, не занемарујући ни друге области из историје српске књижевности.

Глигорићу и Војиславу Ђурићу је опет био проблем како да ме удаље из Академије. То им је олакшано тиме што је Белић, мој стални покровитељ, умро 26.2.1960., док је Глигорић 1955.године изабран за дописног, а 1958. за редовног члана САНУ, да би 1960.године постао и генерални секретар Академије. Тада је, изгледа, наговорио Војислава Јовановића Марамбоа, председника Одбора за издавање корпуса народних песама, да ме удаљи из солужбе као нестручног за проучавање народних песама, а за ту услугу му је могао обећати избор за професора на Филолошком факултету, и стављање на репертоар Југословенског драмског позоришта његове драме Наши синови,што је и учинио. Међутим, мој положај у Академији и углед међу њеним члановима био је тако чврст, да из ње нико без злоупотребе свога положаја више није могао некога могао одстранити. Глигорић је као генерални секретар успео дап ошаље комисију ад испита мој случај, у којој су били дописни чланови Михаило Стевановић и Ђорђе Сп.Радојичић да оцене мој рад, али они су могли једино да констатују да су оптужбе о мојој нестручности нетачне. Одбор за издавање корпуса народних песама је после тога појачан новим угледним члановима, од којих је Милош Ђурић, (који је 1955. године постао дописни, а 1961. редовни члан Академије), постављен за његовог председника на место Јовановића, који је поднео оставку на ту дужност, док сам ја преузео дужност секретара Одбора. Бавећи се у Одбору за издавање корпуса народних песама, проучавањем рукописне заоставштине Вука Караxића и објављених и необјављених српских народних песама у њој, као и Вукова живота и рада, нисам могао заобићи ни Матицу српску и њене односе с њим. Пало ми је у очи нетачно схватање да су они били непомирљиви противници, у погледу реформе језика. Слободан од тих предрасуда, ја сам на основу богате изворне грађе написао обимну студију Вук Караџић и Матица српска (1965), што је био само почетак мојих радова из народне књижевности и плодне сарадње са Матицом српском у Новом Саду.

Када је увидео да се више не могу одстранити из Академије, нити лишити дужности која ми је у њој као научном саветнику поверена, Глигорић је, да би онемогућио откриће крађе мог рукописа о српским реалистима, уз помоћ учесника у томе, Војислава Ђурића (који је 1961. године изабран за дописног члана академије и постао секретар Одељења литературе и језика) покушао да онемогући сваки мој утицај рада у њој.Одбор за издавање корпуса народних песама преименован је у Одбор за народне умотворине и одузет му је задатак прикупљања и издавања народних песама, који му је био наменио Белић, а према аманету Стојана Новаковића, давне 1887.године. Када сам Одељењу поднео пројекат за издавање петотомног зборника необјављених песама из Вукове заоставштине, оно га је одобрило као свој предлог и одредило тобожњу Редакцију за издавање Вукове заоставштине, која се никада није састајала, тако да сам цео пројекат извео сам, једину уз помоћ Академије, коју сам обезбеђивао уз званичне захтеве председника Одбора Милоша Ђурића….

___________________ НАПОМЕНА :Не може се преузимати без изричите дозволе Управника Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ!!)

ЛеЗ 0003627 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

Српске Новине >>>>>

Актуелно, кратко - ко врапчији кљун

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

С(А)ЛАМА

АЛАЈБЕГОВА

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: