Ове редове1, као и све оне текстове који претходе овом, -читаоцу је то, ваљда, постало јасно – није писао неко „на извиђачком логоровању“, већ писац који је годинама одбијао да буде писац, писац који је као човек желео да буде – како је то сликовито говорио Николај Велимировић – слободан као и кап воде, која се у пари слободне пење у незнане висине, и у леду поново пада у незнане дубине. Њен је дом, као и дом атмосфере, све докле земљин магнетизам допире. За што си сузио дом свога живота? И згњечио га између два плота, једног рођења и једне смрти? И једне тарабе комшијске и друге, тако да змија змију може довикнути, и жаба жаби на конак отићи?
Ова књига је извесна врста изјашњавања о вредности дела. Настајала је у отпору према оној књижевној критици какву смо имали деценијама, какву још увек имамо, и какву ћемо тек имати! Пред том врстом критике човек се у много чему осећа обманутим. Одувек ме је, не кријем, привлачио онај тип критике која у себи садржи извесну дозу ригорозности, критика коју не стварају надничари духа, већ ствараоци који доносе на најприроднији начин оно што нам није открила филозофија уметности, ни естетичка анализа форми, ни наука, ни историја. Реч је о оној врсти критике – да се послужимо речима Гаетана Пикона – која не истиче недостатке неког дела, нити га саображава каквом идеалном узору који га нужно надмашује, нити је пак умањивање дела. Зар није ближа критика самој себи када се бави критиком квалитета, неголи критиком недостатака?
Немам илузија да је ова књига – савршена, али је у приличној мери – хоћу да верујем – правична (Бодлеров израз), што значи да има разлога за постојање. Иако је писана ангажовано , већина текстова у њој је писана са гледишта са којег се отвара н а ј в и ш е в и д и к а.
Ову књигу је стварао, првенствено а у т о р , који никада није робовао постојећем, већ традиционално устаљеном убеђењу по којем – како пише Данило Киш – није писац тај који треба и који зна да говори о своме делу, него је то искључиво право критичара и читаоца, као да је писац сомнабул који је писао своје дело у заносу неког мрачног надахнућа. Тај последњи фетиш романтичке школе и боемије, као њеног законитог наследника, и дан-данас се уважава и папагајски понавља у нас, а све је то заправо или покушај да се писац ослободи насртања радозналих или понављања једне схеме у чију бесмисленост још нико није хтео да посумња или барем да је каже гласно : то звучи скромно, а ореол магијског остаје око главе богом надахнутог песника, недирнут као ловоров венац (Данило Киш, ПО-ЕТИКА ,књига друга, Мала едиција ИДЕЈА, Београд, 1974, стр.76).
Сматрам срећном околношћу то што сам на време (као млад човек) пажљиво прочитао и упамтио то да је Киш „дрзнуо“ у једну „светињу“, при том изричући нешто што сам одувек прихватао као своју истину: „ ја мислим да је писац исто свестан система свога дела колико и критичар, исто је толико у стању да га рашчини као што је био у стању да га сачини, да је исто тако у стању да га рашчлани колико и критичар или можда још и боље (моје истицање – М.Л.), и они заједно, писац, критичар и читалац, и не треба ништа друго да чине него да реконструишу, свако на свој начин, систем једног дела, како би рекао Барт, а не његову поруку. Не видим зашто би ту писац био мање равноправан саучесник „(Киш,исто,стр.77).
______________
1 У једном од Нацрта за Предговор ЦВЕЋУ ЗЛА, Бодлер је записао : “ Француска пролази кроз фазу вулгарности. Париз, средиште и зрачење опште глупости“.
То је о својој земљи и престоници написао један од њених највећих песника.
Шта да каже Мирослав Лукић о својој земљи, престоници ,почетком децембра 1996. године?
Када бих био много блажи у оцени од Бодлера, то опет не би било добро.
По чијем би то укусу данас требало да буде писац, или критичар?
Фаза вулгарности кроз коју пролази Србија, и Срби, траје предуго. Не пет, него десет пута пет година!
Ко пише све ово? – Ово је написао човек чија је младост свршена. Свршена је оног тренутка када је написао прве текстове књиге МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ , у тренутку “ кад (се) оно што мисли утискује у оно што чини – док се оно што чини урезује у оно што мисли“.
ЛеЗ 0003637
МАРТ-СЕПТЕМБАР, 2023. 