О елиминацијама / Бела Тукадруз

пред бријање
пред бријање

Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле  Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку  познати београдски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице  један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу. Предлажем вам да погледате пажљивије и руке обе даме на тој групној слици. Фотограф их је фотографисао одоздо, што на евентуалне читаоце може деловати «ефектно», тј. као да читаоце гледају митски ликови са неких олимпских висина арбитра илити оних који су у стању да промене некоме судбину. Што се тиче осталих, тј.  она друга два члана, који се представљају у јавности као критичари и песници, можете и то погледати. Предлажем, да потражите фотографију Владислава Милића – објављену 8. децембра 2011. на 51. стр. наведенеог недељника уз тзв. «Шири избор»; где се лепо виде и та два члана, као и председник им у центру, са обема рукама у џеповима! Актери тог  «групног портрета»  изгледа воле да се сликају, мада нешто баш и нису фотогенични! Али  – могли су да се баве  манекенством? Можда би били успешнији као манекени, него као књижевни арбитри? Јер…)

Предуга заграда, морао сам је затворити!

Латински глагол – eleminare – значи изнети преко прага, тј. искључење, излучење; уклањање, одстрањење. Персоне са «групне фотографије» које се наводно баве избором, тј, арбитрирањем, у суштини се баве једним проклетим занатом. Старим занатом –занатом елиминисања, искључивања, одстрањивања.  Одмах ћу рећи: добро су га испекли. И додаћу још: да они нису некомпетентни, напротив – учествовали су у одржавању Потемкинових села тзв. послератне српске бирократске књижевности. Елем, лица са «групног портрета» «испекла» су посао књижевних елиминатора, и у ужим књижевним круговима имају познат статус… Само по тој логици могли су се и наћи тамо где су се нашли (на оним «издајничким» већ спомињанима «групним фотографијама»). Не могу да потврдим да ли су досегли ниво књижевних терминатора; можда и јесу; и баш зато, вероватно, за њих, као књижевне критичаре у будућности, неће  – слутим – бити ни слуха ни спаса? Кад-тад мора да се плати цех –  сваки грех, свако уклањање, одстрањивање, искључивање.

Књижевне елиминације временом постају све стравичније; време их разоткрива; разоткрива махере и махероде и тзв. књ. критичаре, тј. плаћенике и најамнике. Упркос свему, књижевна елиминација Беле Хамваша – вратимо се на тај најпознатији случај – није успела. У српској књижевности најутицајније књижевне награде су осниване, доласком комуниста на власт, али и након њиховог тобожњег одласка, како би омогућиле најжалосније облике књижевних елиминација. Зашто бих писао есеј о књижевним елиминацијама у српској књижевности? Зар није довољан овај запис? Зашто бих губио време на сурогате? Кад саберете све те тзв. чланове, рецимо, НИН-овог жирија за тзв. роман године кроз време, или за тзв. Мешину награду, реците, има ли ту иједног члана који је написао барем табак стварне, најглавније, посмртне критике? Ја таквога нисам ни упознао ни читао. Ако је тако, у чему је онда ствар?

Постоји правда, па и књижевна правда, и постоје изравнања (израз Исидоре Секулић, која је живела онако како је и умрла и којој се знала вера и народност и један поглед у више сфере духа). Најглавнија, посмртна критика долази из тих погледа у више сфере духа, и пред њом су све књижевне елиминације провидне као флис папир. Књижевни елиминатори су, као и штуке, становници мочварне биоценозе; господари једне баре… итд. итд.

(Ето, ово што написах може бити сажет и занимљив, надам се, одговор на Ваше питање «Какав је однос критике према песницима?»)

2

«Колико се песника гурало уз власт, сваку власт, у 20 веку? И какав је резултат? Колико је «песника» уопште залутало у литературу? « Па, молим Вас, исцрпан, документован и поштен одговор на ова три директна питања, подразумевао би  читаву једну књигу од десетак табака најмање! Читајте биографије најпознатијих, наметаних песника – и видећете поименце ко су они.  Однос издавача (пре свега комунистичких)  према таквим песницима и поезији кроз 20. век био је зна се – више него благонаклон.

Недавно сам на Сазвежђу ЗАВЕТИНА публиковао следећи текст: ДВА ЦИТАТА И  КОМЕНТАР.

 

{ ЧАСОПИС „КЊИЖЕВНОСТ“ У ФРАНЦУСКОЈ 7

а)

На Трибини „Француска 7“ Удружења књижевника Србије, представљен је други број  нове серије „Просветиног“ часописа „Књижевност“, најстаријег београдског књижевног гласила.

Чуле су се речи подршке „Просвети“ да истраје у напорима да сачува овај специфичан и по писце и нашу књижевност драгоцен простор, као и да часопис „Књижевност“ (66. година постојања) мора да настави своју далекосежну књижевну и културну мисију. О томе су говорили – поред   Јована Јањића, директора издавачке куће и главног и одговорног уредника, и  уредника „Књижевности“ по позиву Адама Пуслојића, приређивача овог броја – многи писци и преводиоци, аутори заступљени у броју: Радомир Андрић, председник УКС, Славомир Гвозденовић, угледни српски писац из Румуније, Марко Недић, Радослав Братић, Миљурко Вукадиновић… Своје књижевне прилоге читали су и Бранислав Вељковић, Мирјана Ковачевић, Бојан Срдоч, а чула се и проза Властимира Станисављевића Шаркаменца, нашег писца из Француске.

[ Извор: Ukslistazapostu <ukslistazapostu@srpskacirilica.rs>   uksrbije@srpskacirilica.rs  12. јануар 2012. 16.19]

б)

«… Соцреализам, социјалистички естетизам, критички плурализам – ови термини, колико год били условни и непрецизни, ипак како-тако приближују «етапе» што их је српска књижевност, стварала отад у једном догматизованом политичко-државном поретку, носила за вратом све до краја осамдесетих година.

Само још хроничари културнога живота памте да је средином педесетих година отворен сукоб између књижевних «модерниста» и «реалиста», али сви знају за часописе што их је та, пре свега идеолошка полемика 1954. године изнедрила – за Дело и Савременик.

Једноме другоме књижевном часопису било је, међутим, досуђено централно место. Његови покретачи веровали су да им је припала улога обновитеља и настављаача, иако у коренито измењеним условима.

Наменили су часопису име Српски књижевни гласник, трећа серија; кад није прошло, сложили су се да буде српска књижевност. Показало се да ни то не може: у штампарији је, без знања уредништва, Јован Поповић назив самовласно променио у Наша књижевност.

Маја 1947, ни годину и по од покретања, главни београдски и српски часопис најзад је добио дефинитивно име – Књижевност. (….)»

[ Извор: Јован Пејчић: ТИ, МЕЂУТИМ : књижевни Београд : Београд: Алтера, 2009; 106 стр.; поглавље Београд у књижевности…., стр. 43-44.]

*

 

Први цитат је писмо, које је секретеријат УКС дистрибуирао свом чланству, и не само свом чланству. Други цитат је одломак из споменуте књиге Јована Пејчића, критичара, историчара књижевности, есејисте, антологичара и редовног професора Филозофског факултета у Нишу (предмет Двадесети век српске књижевности). Пејчић је врстан публициста, неуморан истраживач; његова прича о београдском часопису «Књижевност»  не противуречи истини, на први поглед. Штавише, открива нешто што нове генерације, можда, и не знају. Међутим, монографија, ваљанија о часопису «Књижевност» још увек није написана. У првобитној верзији Пејчићев оглед «Београд у књижевности» (као и неки други чланци из «Кратких повести») написани су за  две енциклопедијски уређене, колективно потписане монографије о српском престоном граду (Прича о Београду (1996) и Бели град – Културна историја (1997). И у таквим књигама, тада, потпунија истина није могла да «прође».

Да ли је  «Књижевност» замишљена као обнова и настављач «Српског књижевног гласника» икада у свом постојању, током 66 година, била на висини мисије Српског књижевног гласника? 

Упоредите све уреднике« Књижевности», од првих до потоњих (до ова два последња по позиву – Данилов, Пуслојић), са само два уредника  СКГ – Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем. Најобичнији професори српске књижевности, како они који раде у основним и средњим школама Србије, знају ноторну чињеницу, тј. једну од основних разлика између СКГ и  ове, да тако кажем, шесдесетшестогодишње бабе-уседелице, конспиративно прозване «Књижевност»: СКГ издржавао се претплатом, а споменуту бабу је као младу девојку , па и касније као младу жену, спонзорисао и издржавао један од два најповлашћенија комунистичка издавача. Оно што знају професори српске књижевности, не знају или се праве да не знају  тзв. књижевници, тзв. уредници, тзв. наметачи.

У суштини, ти људи који би да оживљавају  један мртав часопис, што разговара сам са собом, као што је током последњих више од пола века, разговарао већином са припадницима једне препознатљиве секте, књижевне секте, која се лажно представља под другим именима, типичне су бирократе. Кочоперне бирократе. Пазите  на овај речник: «„Књижевност“ (66. година постојања) мора да настави своју далекосежну књижевну и културну мисију….»  !!!

– Каква је то далекосежна књижевна и културна мисија? Коме уопште пада на памет да шминка једну 66-годишњу бабу? Једног мртваца?  Зашто мора?

«Књижевност» су толико «идеализовали» баш они који би требало да се боре за расветљавања и књижевну истину да је то невероватно. «Књижевност» годинама није излазила из тзв атара «књижевности», нити се освртала када су неке књижевнике српске или уреднике – судили, слали у затвор, спаљивали им књиге (Јовица Аћин, Иван Иван Ивановић, Ци, Предраг Чудић, и др.)…

О «Књижевности» и њеној  уредничкој пракси, као и појединим уредницима писао сам док су били живи, али они су то «одћутали»! (Прештампан је у првом двоброју књ. часописа «Браничево», 1-2/2011, стр. 127 – 142: Грађа која се први пут објављује.О домаћем пауку, који износи на видело неке ствари из рада споменутога књ. часописа, који би сада понеки да шминкају и оживљавају! –

Исто тако, у једном од последњих бројева истог часописа, посвећеног у целини парадоксу књижевне лустрације,  публиковао сам обимнију студију под насловом Провалија српске књижевности или Разарање бастиона официјелне књижевности, где је дотакнут  и случај «Књижевности», часопис је одувек био пуко гласило тзв. официјелне или бирокртатске књижевности. – Стицајем  повољних околности, пред крај ове године, нишки УНУС МУНДУС  објавио је и низ мојих размишљња, под насловом Из карантина, где се, опет, може видети колико је смешно и колико спада у домен хумора  то да је «Књижевност»  покушај обнове и настављања СКГ!)

Оживљавање мртваца спада у домен чуда; ако није реч о нечем другом.

У суштини, било би добро да се истражи и напише монографија  не само о том угашеном часопису  једног монополског комунистичког издавача, него и о другим часописима; можда и да се покрену нови часописи, који би заиста били отворени и разговарали са другима, читаоцима…  итд. }

 

ДВА ЦИТАТА И  КОМЕНТАР  нуде, надам се, (донекле) одговор на вечно питање «Колико се песника гурало уз власт, сваку власт, у 20 веку? И какав је резултат?» Но, ја охрабрујем млађе истраживаче, и оне старије, који добро памте, да наставе истраживање на ову тему и публиковање налаза…

 

ЛеЗ 0003638   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online

Сазвежђе З

Зона преливања

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена

ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа

Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику

%d bloggers like this: